Naša književnost

212 Наша књижевност :

је беснела. Напала га је у два маха, али срећом он је седео, те се њен напад завршио неуспешно. После другог пораза није хтела да своју снагу мери на њему, већ је за накнаду почела да урла, да вришти и грди. Бигум није псовао. То је испод достојанства; узимао је виолину и на њој подражавао Анино урлање и вриштање.

Једног дана било је веома вруће. Ана је плакала и чинила му прекоре, а Бигум је седео и изводио на виолини тужне мелодије. Њу је то раздражило до беснила па је почела ужасно да вришти, али Бигумова виолина одмах поче да је прати истим високим тоновима.

С њиме се више није могло живети, било је неподношљиво... Ван себе одјурила је доле на морску обалу. Бигум је полако ишао за њом, с виолином испод руке. Ана Петерс је трчала до обале и ушла у воду да своје муке утопи у таласе; Бигум је стајао на обали наслоњен на свој штап, Плићак се дуго протезао и Ана је све даље ишла у воду. Најзад јој вода дође до лаката; још два корака — и више не би знала за муке.

Али зашто Бигум стоји непомичан на обали, као да се све ово њега не тиче» Могао је бар да покуша да је спасе, јер се морају растати заувек. Њему и онако неће успети да је спасе, јер кад дође до ње она ће учинити последњи корак и нестати у дубини. Мало љубави било би лепо од њега, кад је већ имала да ишчезне! Стајала је и ми: слила док се мрзнула у води, али Бигум није долазио. Било би боље да сврши! Хтела је да учини последњи корак, али је погрешила правац и пошла у плићак.

Сад је био ред на Бигума. Бацио је виолину и ушао у воду. Хвала богу, није могао да то поднесе — и Ана је пошла брже ка њему. Али Бигум подиже свој штап да је удари, и корак по корак поново је нагна у воду све док јој није дошла до врата, Тада Ана поче да га моли за свој живот — тако јадно да Бигум осети искрено сажаљење. Кад су поново изишли на суво, Бигум узе виолину. Ишао је пред женом као на литији, свирао неки марш, и певушио:

Жена хтеде да ми се удави, ал' од воде срећом се престрави.

После ове шетње по води, обадвоје су тако прозебли да су мо рали лећи; остали су два дана и ноћи у широким креветима, једно другом окренути леђима. На поду је у највећој слози лежала дрвена нога заједно са вештачком ципелом. Између оба супружника владао је дух нетрпељивости, као мач наоштрен са обе стране. Али треће јутро она је окренула мало главу, а и он је учинио исто. И одједном се обадвоје насмејаше. Мало помало они су се полако окретали једно другом и смешили се, све док-нису нали у загрљај.

А кад се лед откравио, све је ишло само од себе. Обадвоје су хтели да се дигну и једно за друго да кува чај. Затим су сели на