Naša književnost

а Прота ва и:

1 ~

232 Наша књижевност

Над стрмом ивицом друма, који се на томе мјесту обара наниже и у окукама вијуга према селу, стоји Ниџина мајка. Једва видљиво подрхтавајући, не чујући зрна која пјевуцкају високо поврх ње, она се држи за влажну љескову грану, сузним очима прати двије црне прилике, једну већу, једну мању, које журе укосо низ удаљену оснијежену косу, и виче слабим гласом, иако је они тамо не могу чути:

— Брже, Ниџо, брже, јабуко моја! Ево мене, ја сам у сигурности! Не бој се за ме, не бој, голубе !..

БРАНКО ЋОПИЋ

Данкел Озмо: Из циклуса „Босанске шуме“