Naša književnost

у |

Сурово срце 231

Заузет оним што се догађа пријеко, код легије, Николетина није више ни мрзовољан ни набусит, па стара осјећа да је нешто озбиљно и да не треба више сметати и без поздрава жури низ брдашце. |

Пушкарање поново отпочиње. Непријатељ је кренуо у нови на- || пад. Пребацује се по групама напријед под заштитом својих митраљеза који су опет стали да решетају не штедећи муниције.

Николетина пушта први рафал, а онда се за тренутак окрене и маше старој која је застала:

— Брже, брже! Штитићу те ватром!

Црна прилика поново се крене и споро мили преко пољане.

Већ загрејан битком, ужагрених очију, Николетина пушта нове рафале и за вријеме кратког предаха, пригушено виче помоћнику:

— Види де, Ђуркане, је ли стара одмакла.

— Ено, већ је на пола пољане! — задихано каже Ђуркан и вади нови шаржер.

Овога пута непријатељ је врло упоран. Систематски и лагано, по свим прописима ратне вјештине, он гура напријед,

— Гледај, наши се повлаче с деснога крила! — помало узбуђено каже Ђуркан и показује на групице партизана који стрчавају с нисле косе низ ријетку брезову шумицу. — Мораћемо се и ми повлачити. Удариће нам с бока.

— Ми се не повлачимо! — кратко отсијеца Николетина, па ошине рафалом по хрбату најближе узвишице са које већ, оштро и кратко, бљескају ватрени језици из непријатељских пушака, једва примјетљиви на снијегу.

— Ђуркане, извири де на стару!

— Ено је, већ је при крају пољане. Још мало, па ће на пут.

— Само још мало, Ђуркане! — чисто се правдајући избацује Николетина сав у зноју и поцрвењелих очију, не слушајући курира који срдито шишти, помаљајући округлу главу иза распуцале громаде камења с лијеве стране.

— Митраљез! Митраљез !.. Николетина, повуци се на стари по: ложај код букава! Командир наредио!...

Презнојавајући се, сав зажарен као да је пијан, Николетина ужур. бано виче не окрећући се:

— Ђуркане — стара! Извири де! ~

— Ено је, замиче низ пут! — с олакшањем објављује Ђуркан, а Николетина на то пушта посљедњи дужи радостан рафал, па граби пушкомитраљез и погнут креће назад.

— Ајдемо, Ђуркане, сад можемо! Понеси сланину !... Ех, мајко, што ме озноји данас, враг на теби со гонио '!...