Naša književnost

234

Наша књижевност

Каква Уставотворна скупштина... Не, не могу да чекам, хајде да распакујемо ову балу; док облепе зидове тапетима, треба спремити све остало. Дутченко, Дутченко, хајде одвезуј. Семјоне Семјоновичу, помозите нам.

Њезеласов (из гомиле речника узима књигу и чита). „Еуганеји. Племе које је у старо доба насељавало североисточни део Апенинског Полуострва и које је одатле било потиснуто од Венета...“ Потиснуто... Мама, где ли је Варја»

Надежда Лавовна. А где би могла да буде Отишла је код Спаских на ручак.

Њезеласов. Опет код Спаских. Мислим да је за њу понижење — сваки дан одлазити код Спаских.

Надежда Лавовна. Па он јој је рођак.

Њезеласов. То и није никакво сродство.

Надежда Лавовна. Хвала богу, све се сређује. Сада можемо и да ручамо на време, сада смо дужни и да се боримо систематски. Стигли смо до мора, даље немамо куд да бежимо! Хоћеш-нећеш — мораш да се бориш.

Семјон Семјонович. На једном месту обећали су ми службу. Похвалили су ме: кажу да имам звонак глас. Оно јесте, можда заиста имам звонак глас, али какве то везе има с мојим гласом кад оно није ни опера, ни црква, него интендантска управа»

Надежда Лавовна. Кад идеш улицом: сви се гурају, свуда, у свим прозорима — избеглице, некакве бошче и кофери. А сви се радују. У праву су: најзад можемо да будемо мирни. А што се тиче нас, кад погледам, видим да смо имали среће што смо се сместили у цвећарници. Други станују у правим ћумезима.

Њезеласов. Како може по цео дан да окапље код Спаских> Генералица лудује за поповима и мачкама. Глупача. Јуче су ангорског мачора спаривали са кивском мачком. Сада чекају — какво ли ће чудо да испадне. А генерал, чика Вјача, господин Спаски, одушевљава се књиговезачким занатом, повезује књиге. И то у време када је цела тајга пуна партизана! Није ни то све: тај чика Вјача фарба бркове и носи перику.

Семјон Семјонович. Генерал Спаски је необичан човек. Идемо ономад Варја и ја, сретнемо га, а он ми вели: „Зашто, Семјоне Семјоновичу, имате тако глатку браду» — „Не бих знао да вам објасним, Вјачеславе Алексејевичу“ — кажем му ја, а осећам како све више црвеним...

Надежда Лавовна. Семјоне Семјоновичу, другу смо балу распаковали. У овој су завесе, а она је сигурно тамо. Дутченко, Дутченко! Где је велика балаг

Дутченко. Која балаг