Naša književnost

А МР

236 Наша књижегност

Обаб. Филозофирате, Александре Николајевичу. Погледајте атамана Семјонова, тај не филозофира, тај туче непријатеља.

Њезеласов. Нешто ми је пресахло у грудима... Треба победити нешто у себи, а шта — нити знам нити могу.

06а6б. Потребна вам је жена. То боље делује него кинин.

Њеазеласов. Можда, можда...

Обаб. У рејону Лбишченска, господине капетане, примећене су партизанске банде наоружане ловачким пушкама; дошли су из Вукуловске и Озеринске општине. Могу да изиђу на линију.

Њезеласов. Да, да, говорио ми је генерал Спаски.

Обаб. Неопходно је, господине капетане, применити оружану силу у рејону Лбишченска.

Њезеласов. Биће примењена, заставниче Обабе.

Обаб. Генерал Спаски каже: затражићу сместа детаљан извештај. Њезеласов. Обабе, вама је неопходно потребно да добијете орден

Обаб. Јесте, господине капетане.

Њезеласов. У том случају пођите генералу Спаском и замолите да вас премести у други одред. Овде сам немоћан.

Обаб. Александре Николајевичу, хтео сам да поручим себи чизме, а зато треба најмање месец дана.

Њезеласов. Поручите чизме.

Обаб. Има ли још каквих наређења, господине капетане2

Њезеласов. Отидите и купите ми две фунте бонбона.

Обаб. Разумем, господине капетане. Каквих 2

Њезеласов. Свеједно.

(Обаб полази, на вратима се сусреће са Варјоми Серјожом који улазе.)

Варја. А, добар дан, Обабе. Куда виг

Обаб. Идем по бонбоне.

Варја. Вратите се брже, да пијемо чај.

(О0баб одлази.

Саша, данас сам тако весела. Тета Нађа!

(Улазе Надежда Лавовна им Семјон Семјонович.) Семјоне Семјоновичу! Цвеће — иде уз цвеће. Господо, у граду се сада скупљају добровољни прилози за чете светога крста. Него, знате, честитајте Серјожи, ступио је у чету епископа Макарија. Знате

да је чика Вјача Спаски приложио последње сребро, часну реч, последње стоно сребро.