Naša književnost

Одлазак Перушине | 275

јело као какву стару, тешку дрвену справу, кросна или таљиге расуте. п - –

— Ето, Бог — дода према Мати, а на жену не обрати пажњу. ·

Јурка дигне црну кошчату руку за њиме; 2 лице јој се згрчи и очи у очају зјану за Перушином. | а - —_ Збогом пошли — истисне она уплашено, у страху, да [0] "то не буде задња ријеч, али више није могла наћи, па још једампут дигне руку као увелу грану. Пе

— Шта, не ћеш ни матер поздравити — укори Мате Перушину гласом каб да се тргнуо од сна, као да је убоден нечим, неком ужасном чињеницом. — Дијете одлази...

Перушина се врати збуњен и пружи матери руку,

· Јурка је положила своје руке на трбух као два комада суха дрва, као стране ствари. Укочено их пружи у необичан посао. Чудан обред. Брзо се Перушина окрене, па задовољан сам собом, смушен, зверајући косо и огледавајући се непрестано, откаше за оцем. Неколико пута се спотакнуо и замало није паб, како је гледао-у се. - :

Мате је замишљен отишао за кућу, згурен к послу.

А Јурка је стајала непомично на истом мјесту, остављена као црна пањина. Сложила је руке на испупчен трбух па стоји. Четверо одрпане дјечице стисло се око ње и гледа удивљено за Перушином, не схваћајући, што је то с Пером.

Тако су стајали они на тратини зеленој, предвраћу пометеном (из којега је уклоњено све у кућу и за кућу, да се сиромаштво мање види), као да се стиде заузети простора, ударити у око.

Давно су замакли оно двоје, а Јуркине и. дјечје очи тражиле су их по завојима цесте. Тек кад је најмлађи, Зако, стрижући буцмастим ножицама, истрчао из куће и узвикао се, разиђу се дјеца, а мати отаре сузе.

Шепесао је Јосо сасвим озбиљно и свечано, цестом, грабећи устрајним пословним корацима, и зибао се тако, као да се вози сам у себи, без обзира на околину. На лице му је сјела озбиљност уважене особе. Перушина се на своју страну запослио проматрањем одијела, капе, окушавањем џепова, шкрипе ципела, па се морао с времена на вријеме затрчавати да стигне оца. А Јосо држи пругу, као да се плаши, ако заустави строј, може издати.

Бијели се прашна цеста под јутарњим сунцем које је напокон разбило облаке и обасјало голотињу, растјерало чаробне боје јутра и све открило, сиромаштво крша. Каткада прође аутомобил,