Naša književnost

даљини

О старим и млодим Памуковићима ; 159

то је живот свих Памуковића заједно. Она их не разазнаје и не издваја, него их гледа као реку са којом се носи од постања, Рађају се, удају, жене, болују, умиру; и увек их има и сви су једнаки.

А јутрос кад будна и забринута ослушкује гласове на капији, она се присећа онога другог, али сасвим нејасно, сасвим нејасно. И то се не сећа зла које јој је нанео ни своје муке и срамоте чак ни његовог лика, него само његовог одласка.

Било је прошло можда пола године. Она се била вратила из сарајевског поља, где је побацила, али је лежала тешко болесна у свом собичку. У кући се дешавао један од оних муклих ломова који с времена на време потресају њоме. Са Матаном се више није могло. Догорело је. Он је тражио своје и спремао се да иде у свет. Сукоби су трајали недељама. Најпосле, отац га је проклео. Мајка није хтела, иако га је осуђивала, јер се сам осуђивао свим оним што је говорио и радио. Нећу, говорила је, да га кунем, јер. ми је под срцем лежао, као и остали, а не помаже да га благосиљам. Несрећнији него што је и онако не може бити. — И тако је једног јутра отишао исто овако као што овај одлази-у овом тренутку. Она више не зна које је доба године било ни како је изгледао — све је то магла у њеном сећању, где и иначе сви Памуковићи личе један на другог — али јој се однекуд чини да је било овако као сада. Свеже јутро. Тишина у кући. (Стари Памуковић, Дједо, био је запријетио да Матана нико не сме испратити, а ко се усуди да помоли главу само, може да иде с њим заједно.) Пред капијом, овом истом, од стране Миљацке, коњски бат и промукли гласови. Да, отишао је, и никад више. Казивали су да је у Америци негде, али гласа од њега није никад нико примио. Док је Дједо живео било је забрањено да се помене Матаново име, а после је“и од себе избледело и заборављено.

Тако је онда онај отишао, пре четрдесет и нешто више година. То више није ни успомена, него податак, један од података о судбини Памуковића. Али ово сада је боли. Овога зна и кад се родио и како је растао. Јер, на њеним рукама је одрастао. Био је, наравно, исти као и сви Памуковићи, али нешто мекши, дарежљив, прек и великодушан. Растао је чист и прав као девојка, али кад је дорастао, скрену одједном у страну, као да га неко за руку поведе. И ево га где одлази као последњи и најнесрећнији. —

з =

ха 8 „У

=