Naša književnost

У ВОЗУ, НА НЕПОЗНАТОЈ СТАНИЦИ

Притисла ноћ, мокра тегобна — тежа од сна недоснулог,

тек писак локомотиве кроз ткиво њено прошиша.

Да ли сам и ја незнани путник кроз даждовну ноћ ту мрчавну што љубав земљи и ријеч топлу нечујно крчми у себи негдје, негдје

измеђ Београда и Ниша»

Да ли то зори јутро и дах ме земље запахне

— тиња, тиња, тиња жудња За откосима меким далеким, за росом на попаску, за лежајем на младом плашћу,

за вјетром у жутом храшћу>

Понијех воћњаке у оку и плахе ријеке Босне,

знам, чини ми се, сва села од Дрине па до Стублине! И Прозор у пламену, и Раму пуну љешева,

и пусто Гламочко Поље гдје цвиле раја од невоље; ех, понијех у срцу ломне ми драге Пјешивце, беранске сокаке, вирове Лима, зелене зелене живице, и тугу Глине, и млаке пејзаже Баније

— куд стопа моја земљом газила није!..

Расту ли крила> Никла је трава утрином,

нед згариштима мрким забијеле шиндре јелове. Минеш ли цестом, прођеш ли црквином — Глином гдје ли је пустош, куд су разњели болове»

Па да не волим ту земљу, ширине њене, и благост њених даљина, димњаке-заставе, лукове нове, све то што живи и пјени,

ту Србију журавих брјегова, Загорје, слан мирис мора немирног, — све то што брижди смијехом крај мене, у мени, у мени,