Naša književnost

бе Ра.

(

А АНИ МА при

више иницијативности и стваралачког духа, више активног учешћа у стварању дела код писаца. Одломци романа који стижу уредништвима часописа ради објаве знак су да писци раде замашнија и крупнија дела, да се одмичу од фрагментарне репортаже и анегдотних цртица. Но тај рад је још увек на стихијним основама, самоникао, без помоћи у току стварања, сазревања рада. Постоје знаци да се и стваралаштво драмске литературе миче са мртве тачке, али и оно је препуштено само себи. Отсуство критике која биу часописима расправљала о савременој тематици и њеној обради у уметности има великог дејства на то да поједини писци расту као дивљаке.

Читав културни живот могу часописи имати у своме обухвату.

Ако је књижевна критика у часопису редовна, објективна, одлучна

и убедљиво ауторитативна она ће деловати на расивет књижевности. Ако је позоришна критика стручна, истинита, ако говори о позоришним проблемима са дубоким разумевањем, она ће помоћи развитку и напретку позоришне уметности и глуме. То ће исто бити и са музичким прегледима и хроникама, ако се не изгубе у тактизирању и заузимању опортунистичких ставова према односима у музичком свету. То ће бити случај и са сликарством где још увек постоје многобројне опречности у схватањима улоге, значаја и учешћа у савременим проблемима живота сликарске уметности.

Књижевни часописи морали би се, као што је добро приметио писац Франичевић, много више посветити питању развоја стваралаштва код младих писаца. Неизбежно се морају критички пратити појаве које постају и типичне као на пр. третирање актуелности у поезији. Мора се помоћи младом писцу да дође до своје самосталности, и индивидуалности, да не падне под штетан утицај декадентства и формализма, да не падне такође у конвенционалност и шаблоне, да унесе у књижевност оно што наша омладина уноси у народни живот: полетност, одушевљење, емоционалност, акцију стваралаштва, инвентивност, визионарство будућности. Борбени оптимизам који не би био само у паролама и спољњој програмској повезаности са масовним акцијама, него би спонтано избијао кроз дела младих писаца из револуционарне полетности самих маса у чијим првим редовима стоји омладина. Млади писац не сме бити никако онај писац који се кабинетски повлачи у четири зида међу књиге и кроз туђу литературу прилази стварности. Он не сме књишки узети учешћа у данашњици. Он мора бити борбен, активан, смео, онај који