Naša književnost

мнење орла

сарај ви ја теми

и ларналнавиви

збаве

уноси ново у књижевност, ново у тематику, мотиве и уметнички израз, а то ново мора садржати живот наших народа у пуном његовом преображајном развитку.

Ми увек констатујемо да нема у потребној мери уже сарадње на културном плану међу републикама, да се уметничка стваралаштва појединих република не прожимају са другим. Констатујемо то критички и аутокритички па се зауставимо на истом. Чак и прославе културних наслеђа које се обаве јубиларно а које могу снажно да делују на то прожимање културног живота република, прођу више мање конвенционално. Не обухвате и не покрену читалачке масе, већ се задрже на свечаним академијама, књижевним вечерима и приредбама. Такође и сарадња савремених писаца по проблемима који су заједнички свима републикама није довољно жива, текућа, обилна. Књижевни часописи не суделују у таквим међусобним везама. Још нису нађени облици ефикасније међусобне сарадње, а нема ни много труда да се нађу. Чекаће се опет нова скупштина писаца да се о томе говори, а дотле бојазан је да се не иде по старом. А да то тако не остане часописи морају организовати међусобну сарадњу и то такву која би изразито приказала развој културног живота у појединим републикама.

Књижевни часописи морали би се одлучно ослободити устаљеног типа часописа, оног који је створен у академском, зборничком, еклектичком третирању књижевног стваралаштва издвојеног из народног живота или површно, па чак и привидно везаног за њега. Савремена проблематика и тематика морала би прожети његов организам у пуној етваралачкој активности и дејству од корица до корица. Критички део часописа морао би бити жив, актуелан и ауторитативан и много обухватнији у пропратницама издања, умет-

ничких манифестација и појава, као и много ефикаснији, онај који_

неће заостајати иза појава и догађаја. Критика мора бити текућа да би имала дејства.

Културни живот наше земље не може бити сужен на мали број часописа. Појава нових Часолиса у већим местима већ је знак да се иде у ширину и да се стварају услови за нове писце, за плоднију и ширу сарадњу. У томе могу много помоћи и удружења писаца. Удружења писаца морала би посветити већи део своје активности књижевним часописима, не односити се према часописима као према нечему што је по страни њиховог живота, већ као према ономе што сачињава срж њиховог живота и њихове уметничке и културно-просветне активности. Проблем часописа морао би бити

три ић зм

ЈИ ри р4МЈ

24 ће

ИЕ

ђ. 4

АИНУ с Ај Т У завео р мес 1 У еј

пр Па ДЕ ЕТ

+