Naša književnost

О старим и младим Памуковићима 153

~

полагано и достојанствено, гледа право и једва отвара уста при говору, као сви Памуковићи одувек. Између ње и мужа већ одавно нема речи ни сукоба. Тај однос се усталио као добре теразије. Стара Памуковићка, која већ годинама личи на достојанствену рушевину, не мења се више. Вечно болешљива, крупна и тешка, креће се по кући у својим савршено скројеним димијама од тешког атласа, са кошуљом од најфинијег черечета, увек раствореном на великим, увелим грудима. Сад већ не може да иде без штапа. Тај црни штап од скупоцена дрвета, са гумом на доњем крају, који су јој синови набавили из Аустрије, још увек управља кућом и кућевним пословима. Обе сестре су се најпосле удале. Толико су пробирале и одбијале просца за просцем, док нису обе почеле да залазе у године а просци да бивају све ређи. Кад су већ изгубиле сваку наду да ће наћи просца који одговара њиховој лепоти и имену Памуковића, удале су се исте јесени, обе у ситније трговачке куће, једна у Травник, друга у Ливно. Кад су већ морале удајом да се спусте, волеле су да то не буде у Сарајеву, него у туђој вароши.

И баш тада, шесте године по окупацији, а приликом удаје сестара и расправе о њиховом миразу, дошло је опет до великог сукоба између браће. Целокупан биланс, крајем те године показивао је да се, после исплате сестриног мираза, досадашње стање не може даље одржати. И приходи од читлука које су имали у сарајевском пољу и код Кисељака опадали су из године у годину. Ниједан од браће није хтео да оде и обиђе земље и прегледа како чифчије живе и послују. Опчарани и укочени узајамном мржњом и неповерењем, они се ни у томе као ни у свему осталом нису могли споразумети о подели посла и тако су пуштали да све иде како иде.

Некако између Божића и Нове године дошло је до великог сукоба између браће, у који се умешала и стара Памуковићка. Браћа су се објашњавала у једној одвојеној соби, пригушеним гласом и кратким изразима, како само Памуковићи говоре. Као код свих њихових ранијих покушаја, стварна садржина разговора била је само повод, а мржња суштина разговора. Већ после првих објашњења Никола је залупио тефтер и нагнуо се према брату.

— Шта јег Шта хоћеш ти»

— Ти си овде старјешина. Тебе треба питати, шта хоћеш.

— Ја сам старјешина који се не слуша и зато ствари и иду овако.

Ту Никола удари дланом по тефтеру.