Naša književnost

328 | г Књижевност

романа два су намењена омладини (С. Цуцић, К. Степановић), од којих један од сасвим новог писца, који није ни кандидат ни члан Удружења (Константин Степановић). Међутим, од та три романа, највише пажње привлачи „Пуста земља“ Синише Пауновића, који, иако квалитативно неуједначен, па местимично и пољуљан, квантитативно претставља замашан захват, а осим тога узима садржај из епохе прошлог светског рата, чиме у извесној мери проширује садржајне границе у нашој литератури. Она се још увек углавном задржава у тематским областима Народноослободилачке борбе и окупације, и, нешто мање, изградње земље и социјализма у њој, којима се доиста и мора признати приоритет. Али то никако не би смело значити да треба потцењивати или сасвим избегавати тешку стварност наше блиске прошлости — па чак и даље, историске, без чијег се осветљења кроз литературу ни наше револуционарно и социјалистичко доба не би могло историски правилно схватити.

У области поезије јавља се у току 1948 посебним збиркама, већим и мањим, знатан број наших песника: Танасије Младеновић, Бранко Ћопић, Душан Костић, Милорад Панић-Суреп, Гвидо Тартаља, Марко Врањешевић, Мира Алечковић, Арсен Диклић, Војислав, Царић, Никола Дреновац. Извесне од тих збирки су сабирнога карактера, са песмама од ранијих година до наших дана, тако до су у неку руку погодне да се кроз њих сагледа и процени развојна линија, па и читав лик песника. Такав је случај са збиркама „Песме“ Танасија Младеновића, „Светлост земаљска“ Милорада Панића-Сурепа, „Велика смјена“ Марка Врањешевића. У целокупкости сагледана, сва наша нова лирска остварења у току прошло године углавном се инспиришу или мотивима из Борбе и Револуције, или савременом стварношћу изградње социјализма. И то, претежно, и још увек, у истим тоновима, у истим карактерима као и ранијих година. То су фрагментарна лирска давања, јако емоционално обележена, откинутих мотива, тренутних доживљаја и импресијаг, од доживљаја, као усхићење и узбуђење углавном споља примана. То је лирика екстазе грандиозном величином Борбе, Револуције и Социјалистичке изградње, кроз коју говоре вибрантна осећања, али се не одражава довољно сама садржина величајне стварности из које она и ничу. Понекад се то покушава да компензује и вербално-декларативним експресијама о суштини стварности, што код неких песника очигледно мути лирски квалитет. Све то добрим делом, по нама, управо и долази од тог лирског подлегања момен“ ту, фрагменту стварности, тренутној и делимичној њеној визији, која ухвати песника споља, а коју он ретко успева да обухвати изнутра. И зато бих ја овде указао, као на повољне знаке и чак можда и као на неке нове карактере наше лирике, на покушаје извесних наших песника да се шире размахну, да пунијим дахом изнесу песму, да се од лирске фрагментарности уздигну до поеме (Танасије Младеновић и Оскар Давичо). Преко њих као да оживљује прекинута традиција поеме, која је још у Борби била бли-