Naša književnost

Милан Богдановић: Општи поглед на рад писеца Србије у 1948 329

ставо постављена (Горан Ковачић, Радован Зоговић, Скендер Куленовић). ;

Треба указати на видни расцвет литературе за децу и омладину. Добар део целокупног продуктивитета наших писаца у прошлој години, и у прози и у стиху, отпада на сву литературу. У њој се са видним успехом манифестују многи наши добри писци, и са несумњивим смислом за овај књижевни садржај (Десанка Максимевић, Бранко Ћопић, Гвидо Тартаља, Мира Алечковић, Арсен Диклић, Војислав Царић и др.). Али се остаје под утиском да се писању за децу и сувише лако одају и предају. Не спорећи углавном добар квалитет те литературе, чини нам се да треба констатовати да се она некако и сувише типизира, уједноличује, стандардизира, што ће несумњиво њен квалитет одвести у стагнацију, па онда и у опадање. Чини нам се да проблем литературе за децу и омладину треба живље и целисходније дискутовати и у удружењу и у јавној критици.

Огтају као најболније тачке нашег књижевног манифестовања још увек отворени проблеми критике и драме, Књижевна и позоришна критика још никако не налази начина да се продуктивно потенцира и да постане регуларнија, редовнија, у праћењу књижевних и позоришних појава и догађаја. Углавном идејно правилно усмерена, наша критика би се морала идеолошки још оштрије марксистички манифестовати. Не улазећи, сад и овде, у разматрање узрока тој оскудности критике и начина како да се томе помогне, полвлачимо да је критика, иако има томе и објективних оправдања, још увек инсуфицијентна. Осим тога, у њој се још увек недовољно негује и књижевно-критички есеј, који је изванредно користан облик за шира критичка обухватања. И зато треба истаћи појаву есеја о „Васи Стајићу“ од Ж. Милисавца. Али треба подвући и чињеницу да се међу младим писцима запажа све живљи интерес за огледање у области критике и да неки међу њима откривају јасне знаке смисла за тај књижевни посао. — Драме, међутим, скоро никако и нема. У току прошле године само се једна драмакомедија „Вечера“ Скендера Куленовића, објављена још 1947, појавила на сцени Народног пезоришта у Београду. Са несумњиВим литерарним и сценским квалитетима, она је изазвала потребу да се о много чему у њој и поводом ње дискутује. Дискусије овакве врсте су се показале као врло нужне и Удружење је почело с успехом да их практикује. Треба их и наставити и продубити. Није у овом прегледу прилика да се проблему драме посвети шира принципијелна пажња. Ње уствари још нема, и то је констатација коју овде треба учинити. 32

Као једна даља област у којој се наши писци још увек недовољно примењују, иако је она, међутим, једна од оних коју потребе нашег времена најургентније писцима стављају до знања, било би обделавање сценарија за филм. То је за нас нова књижевна област, у којој треба остварити један нов вид књижевног делања, један нов књижевни род, па зато се, ваљда, многи наши писци