Naša književnost

484 Књижевност

1

— Од чега је умро — упита домаћица.

— Од грознице, — одговори старчић. — Од проклете грознице која коси у прашуми. Обарао је гору кад га је шчепала. Пре три да-

. на. Ништа се није могло урадити.

Дона Аурисидија гурну дете, па и сама устукну неколико корачаји. Размишљала је, док је тај леш, сама кожа и кост — и умрли је био старац — лежао ту, у носиљци, на веранди. „Однесите га у једну од колиба, — рече она, — тамо ћете моћи и да преноћите. Али овде не. Идите још мало, па ћете наићи на колибе. Реците да вас ја шаљем. Али овде не треба да останете, због деце“.

Бојала се заразе, бојала се те грознице којој нико није знао лека. Тек много година доцније познадоше у њој тифус, који је у то доба био домаћа болест у овим крајевима. Дона Аурисидија је посматрала како људи подижу носиљку, како намештају обрамицу на рамена, како одлазе. -

— Лаку ноћ, госпођо. .

— Лаку ноћ.

Она остаде на веранди, погледа упрта у место где је лежао мртвац. Онда се, наједном, кола меса понова покретоше. Она дозва црнкиње, нгреди им да сместа донесу воде и сапуна, и, упркос поодмаклој ноћи, заповеди им да орибају целу веранду, од једног до другог краја. Дете одведе са собом и поче му тако снажно прати руке да се оно развриштг. Те ноћи није ока склопила и устајала је сваки час да види да ли Риј није већ у грозници. Случај је хтео да Манека не буде код куће; он је био на вечери код Хорасмна.

ЈЉуди са носиљком застадоше пред „једном од колиба. Старац је био мртав уморан.

' — Тежак је, а, чиког — упита не

Старац је сам био предложио да се леш пренесе у Ферадас. Био је пријатељ умрлога. Упорно је тражио да се земни остаци однесу његовим ћеркама ради „верског обреда“. Требало је превалити пут од десет до петнаест миља; сатима су тешко корачали по месечини Они још једном спустише носиљкуу младић је брисао зној са чела, а. старац лупну тојагом по неотесаним „даскама отшкринутих врата; унутра је горела лампа.

= Које

— Долазимо као пријатељи, — одговори старац, као и малопре.

И поред таквог одговора, црнац који отвори врата држао је у руци револвер, јер у овој земљи опрезност никад није на одмет. Старац понови своју причу, и на крају рече да их је овамо упутила дона Аурисидија.

— Тако, значи да она неће да прими мртваца, — рече неки: мршави младић који се показа иза црнца. — Дечица би јој се могла заразити грозницом. А за нас, баш је брига, а» — и поче да се смеје.

Старац помисли да ће их опег отерати. Он поче да им објашњава, али га мршави младић прекиде:

— Добро, добро, чича. Можеш да уђеш, — рече он. — Неће грозница на нас. У радника је тврда кожа.