Naša književnost

488 Књижевност_

— У време ропства, био сам дете, — рече старац устајући. Отац ми је био роб, а и мајка такође. Али ни то није било горе од овога. Ништа ти се не мења, ма шта људи причали.

Човек из Сеаре је тамо оставио жену и ћерку. Требало је да се врати с првим кишама, са џеповима пуним новца зарађеног на југу, новца који би им омогућио да отпочну нов живот. Светлост воштанице је наизменично појачавала и ублажавала мртвачев

„осмех, Мршави човек потврди оно што је рекао старац.

— Нема баш никакве разлике, — рече он.

Старац утули воштаницу и стави је у џеп; затим подиже полако мрежу с лешом, уз помоћ млађег друга. Мршави човек им отво-

ри врата. — А његове ћерке2г — упита црнац. — Проститутке2 — Па шта» — рече старац.

— Где станујуг

— У улици до Сапо. Друга кућа.

Онда се старац обрати човеку из Сеаре.

— Нико те одавдећне може избавити. Вежу те за магацин од самог доласка. Ако хоћеш да се спасеш, спасавај се вечерас, сместа; сутра ће бити доцкан, Ако си рад да бежиш, пођи с нама; пристаћеш ваљда да нам помогнеш при ношењу. После ће бити доцкан.

Новодошавши се још двоумио. Старац и младић су стајали, очекивали, с мрежом у којсј је био мртвац на раменима. „Па, куда да идем> Шта да радим2"

Нико му није могао одговорити; нико није о томе ни размишљао. Чак ни старац, ни онај човек с подругљивим. и циничним гласом. Ни младић. Стајали су тако, гледајући тупо у врата. Црнац се прекрсти из поштовања према мртвацу, али је у исти мах мислио на његове три ћерке, три проститутке, улица до Сапо, друга кућа. Свратиће тамо кад буде идући пут одлазио у Ферадас. Човек из Сеаре је очима пратио старца и младића који су замицали у мрак.

— Идем и ја! — повика наједном.

Покупи грозничаво своје ствари, рече збогом као да је грцао и похита. Мршави човек затвори за њим врата.

— А куда ће» — Како нико није одговарао, он то учини сам: — Отићи ће на какву другу плантажу, где је све исто као и овде.

И утрну светлост. ж

Пред капијом куће са зидовима од иловаче, куће необојене и неокречене, зауставише се три човека, Младић и становник Сеаре носили су носиљку са мртвацем, док се старац одмарао ослањајући се о своју тојагу. Остадоше тако за тренутак. Било је рано јутро; никаквог знака живота у улици закључаних кућа.

— Спавају ваљда с гостима... Шта да радимор рече младић.

Старац подиже руке.

— Мораћемо ипак причекати.

Закуцаше звекиром на врата, но нико се не одазва. Улица је била савршено тиха. Улица у предграђу Ферадаса; кућице од ило-

5 пр и