Naša književnost

| у “а АЕ а ђ ___ ХРОЊИКА

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД ДУШАН КОСТИЋ: „ЗЕМЉИ ВОЉЕНОЈ“

По изворима инспирације и тематски, збирка песама „Земљи вољеној“ везана је за Совјетски Савез, одакле је Душан Костић са кратког борављења негде почетком 1947 године понео живе утиске и те утиске изразио на такав поетски начин да се, полазећи од првог циклуса у коме се слика стање узбуђености и, рекло би се, грозница радости пред одлазак до завршног, по никлог непосредно после клеветничке и инфамнг информбироовске резолуције, гровлачи један надахнуто изречен мотив, мотив љубави према совјетској земљи. Сам наслов, у стилу посвете, казује да су све песме оријентисане у том смислу.

ЈЂубав према СССР-у, тај на први поглед за нас обичан, свакидашњи мотив, сачињава главни нерв ове књижице песама, основну артерију која тече из стиха у стих, из песме у песму, пулсира у њима, храни их све новијим соковима и даје им нарочиту боју. Ако се овако природно манифестовао кроз иначе довољно усавршену инструментацију стиха, то значи да га је Костић луго носио у себи, да је он у њему, у процесу његовог унутарњег развоја дејствовао још из раније својом продорном снагом, да није изазван и покрену“ тек при првом сусрету са совјетском стварношћу, доживљајима на тлу вољене земље. =

Онс што, између осталог, карактерише ову књижицу стихова и што истиче њену вредност, јесте чињеница да се из песама види и сам Костић и његова родна груда чијим очима је гледао Совјетски Савез. Има се утисак као да су се у овој поезији сусрела два стара друга које вежу исти идеали, У ватри борбе испробана два ратна друга, који су раме уз раме јуришали против заједничког непријатеља и на делу потврдили своје другарство, а по- | сле рата се као победници сећају свих тешкоћа и радују се извојеваној слободи. Обраћајући се совјетском борцу Феђи /на почетку и на крају своје збирке песама, Костић је одредио оквире у којима ће се кретати тематика ове поезије. Феђа није само совјетски борац, једна конкретна личност, већ оличење совјетског народа. Кроз Костића такође, поред њега лично и као песника и као човека, као да говори и сама наша домовина. Овакав поступак омогућио је Костићу да нађе изванредно успело решење да кроз поезију споји лично с општим, да лично уздигне на степен општег.

Не предајући се валу поетских и романтичарских егзалтација, Костић је љубав према совјетској земљи изразио тако да то није еруптивни излив · једног тренутка, нити вербална декларација, испразна реторика са којом истинска осећања у поезији немају ничег заједничког. Костић би изневерио истиву да је пошао тим путем, јер два опробана ратна друга не разговарају је-