Naša književnost

Књижевност

= у

зиком реторике. Љубав коју је Костић изразио добро је нађени спој осећања и свести, спој у коме нема ничег церебралног и рационално траженог, хладног. На тој линији Костић је остао и у оним узбудљивим стиховима којима је, обраћајући се совјетској земљи и посебно свом Феђи, реагирао међу првима на резолуцију Информбироа. Ти стихови су снажан поетски одјек ра- а % сположења наших народа, у чија је најчистија осећања дирнула на лажима заснована резолуција. Поред унутарње чврстине и сигурности, вере у праведност и у победу истине о нашој земљи, осећа се и призвук бола, нанетог неочекиваним, неоправданим клеветничким ударцима. Као и у читавој збирци, ту нема стихова који су потекли из тренутка без вибрације. Непосредни и јасни, они преносе једно снажно лирско узбуђење и треперење на читаона и изазивају оправдани гнев против клеветничке кампање.

Душан Костић, који у нашу савремену поезију продире са изразито лирским акцентима, учинио је корак даље у свом стваралачком развоју. То се 1 најбоље може приметити ако се упореде његова ранија и његова садашња 4 поетска постигнућа. Идејно увек сигуран, он је ишао за формалним усавршавањем и у том погледу постигао у извесном погледу добре резултате.

У неким његовим ранијим песмама могао се јасније уочити утицај народне поезије, утицај за који се и по извесним слабим траговима могло наслутити да лежи негде у најдубљем импулсу његовог. стваралаштва. Но, народној поезији, као извору здравих и неслућених могућности за властити поетски израз, Костић није приступао довољно зналачки. Елементи народне поезије, уколико су били садржани у неким песмама, преузимани су каткад некритички и механички, нису се јављали у сасвим пречишћеном виду, тако да су у фактури стиха, у његовом рељефу остајали приметни. Најновија књижица песама показује да је Костић превазишао тај утицај и да, уколико он у њему постоји и делује као живо наслеђе, онда је то само тежња за што већом јасноћом и свежином која је све снажнија и све доминантнија у његовом раду на уздизању песничког израза, уносећи у њега речи из народног говора, живе и у поезији још неискоришћаване. Али, дешава се да идући за што већом концизношћу, Костић каткад у метафорама спаја речи које, истина. претстављају нову изражајну комбинацију, али не делују јасно и упечатљиво, већ“ остављају утисак неког намерног осенчавања и нијансирања.

Костић није песник екскламативне поезије. Та особина је туђа његовој поезији и, када говори у вокативу, онда је то заиста нужност која се не може мимоићи. Исто тако, он избегава непотребне литаније речи, исконструисане интелектуалне поанте. Поанта је у његовој новој поезији резултат до кога воде раније кроз стих развијане компоненте, она је често природан и нужан закључак који није нарочито тражен.

Површина Костићевог стиха, којим иначе тече богат садржај, махом није усталасана ни пластична, чак и кад је покренута каквом изненадном екскламацијом. То долази можда отуда што Костић своје песме, своје стихове почиње неком прилично мирном констатацијом коју даље развија и све више проширује, остављајући емоцији да у дубинама стиха дејствује, не настојећи да # у је што темпераментније испољи. Свакако да је посреди и сам ритам њего-

вих песама а и поетска ватра коју он намерно не распламсава већ темпералуру у стиховима одржава стално на истој ВИСИНИ, ,

%