Naša književnost

ДРЕ Не Миа Еп ИТ

Хроника 495

њивању рада овог ансамбла треба пре свега утврдити препреке и тешкоће које је руководство имало и још увек има у остваривању својих циљева: ансамбл је биран само по обдарености појединаца а састављен из младих људи најразличитијег социјалног порекла и образовања којима је заједничко — јака воља и велика љубав према народном плесу. У таквој једној скупини, где има плесача који су своје знање и искуство донели са села, поред оних који су већ стекли неко искуство у културно-уметничким друштвима и оних који осим свога талента и воље за игром ништа нису донели — у таквом ансамблу је најтежи и најнапорнији задатак био усклађивање толико разнородних елемената, омогућавање скупног и уједначеног рада и остваривање заједничког резултата. А у том погледу, у нивелисању неравнина, руКоводстео Ансамбла постигло је за годину дана рада већ знатне резултате.

Извођачи ове групе данас, после више одржаних концерата, претстављаЈу једно прилично компактно тело, способно да скупно остварује намере свога уметничког руководства и исто тако скупно да делује на публику. Ако се ва првим концертима осетио известан дилетантизам и несигурност, нарочито у играма где је био запослен и хор и плесна група и оркестар, данас је Ансамбл већ изашао из тога стадиума и делује много сигурније и позитивније.

Руководилац Ансамбла Олга Сковран у почетку рада с правом није тражила компликованије форме и продубљеније уметничке обраде. Она је кроз плесно изразите а ипак доступне игре првенствено неговала техничку страну плесача, што се, из поређивања првих и последњих концерата, могло јасно уочити: техничка страна, она основа без које не може ниједна уметност да опстане, знатно је унапређена. О. Сковран је дала педагошки темељ овој младој установи и из таквог рада резултирала је једна уметничка репродукција скромна у својим изражајним средствима, али поштена и солидна, далека од тежње за претераним и неоправданим искоришћавањем опробаних, али добро „упаљивих' ефеката и далека од тога да извитоперује народну уметност.

Но рад те врсте претставља свакако само полазну тачку у даљем уметничком изграђивању ове наше младе уметничке скупине. Оно што се постаБља као даљи задатак Ансамблу јесте слободнији и смелији захват у уметвичку обраду, продубљеније и шире уметничко оживотворење наших народ пих плесова. |

Као даљи степен у уметничком уобличавању Ансамбла претстоји и примена хора, поред оркестра, при извођењу плесова, У таквим формама постоји опасност како сувише статичне и искључиво декоративне улоге хорског ансамбла, тако и претеране сценичности у улози хорске скупине, чиме би цело извођење могло добити Карактер нечег извештаченог, одвише режираног. Најсрећније решење биће ако се улози хора потражи полазна тачка и ослонац при поставци једне игре у оним основама и границама које сам изворни модел намеће, односно да улога хора буде сведена на допунског чиниоца а да никако че штрчи као страни елемент у компактном, хомогеном телу извођачког ансамбла.

Први пут откако се код нас негује народна игра у овом ансамблу се појављује и обрађена оркестарска пратња, што такође претставља проблем за себе. На концертима Ансамбла музичку пратњу плесова сачињавали су, по: ред импровизоване народне музике са оригиналним инструментима, и обраде у којима је дата само шаблонска и примитивна хармонизација (Б. Јанковић)

| а

На Ирина