Naša književnost

МУЗИЧКИ. ПРЕГЛЕД

АНСАМБЛ НАРОДНИХ ИГАРА Н,Р. СРБИЈЕ

Неговање фолклора у плесу од стране градских културних организација један је од најновијих облика уметничког изражавања који је собом донео, потстакао, развио и пренео у градску средину наш друштвени преображај. Ако се може тврдити да је већ пре рата било рада на том пољу, он вије имао ни тај карактер, ни тај идејни смисао и смер ни ту масовност коју данас има неговање народног плеса. И баш данашња масовност ове гране уметности довела је до тога да су се чинили бројни неизбежни и потребни експерименти у тој области. Чинили су се покушаји дословног, фотографског преношења плеса са извора, са терена, затим тзв. стилизације које су преузимале фигуре и ставове балета, даље сценско-пантомимске кореографије које, у тежњи да оживе народне обреде, доносе вештачку, плакатску уметност која градском гледаоцу ништа не дочарава и ничим га не узбуђује — а исто тако чињени су покушаји верног имитирања ове или оне плесне групе (Мојсејев, Пјатницки) овог или оног начина рада. Сви ти покушаји довели су данас до јасног закључка да за неговање народног плеса код нас није потребно угледање на туђе примере већ само коришћење њиховог искуства, да не треба напросто преносити на градску сцену оно што има свога смисла и своје изражајности само у сеоском амбијенту док у концертном тумачењу претрпи неминовну деформацију, нити да треба оживљавати већ и. у селу давно изумрле обичаје и обреде који данас ни тамо немају никаквог значења.

За народне игре које изводе плесне групе наших културно-уметничких друштава већ се одомаћило и учврстило заједничко име „фолклор“. Свакако није случајност да та реч, која означава изучавање традиционалних народних веровања и обичаја, данас често даје обележје и неговању народних плесова, јер по начину како се ти плесови у већини случајева изводе, они више одражавају тежњу за истицањем и подвлачењем етнографског мемента него за уметничким оживљавањем суштински народног, А циљ неговања народних плесова у градској средини није само у верном чувању народних традиција него и у коришћењу њиховим уметничким богатством: оне су по бројности, по шароликости и лепоти плесних фигура, корака, покрета, по ритмичким варијантама, по музичкој садржајности таква неисцрпна ризница да из ње треба само умети одабрати и одабрано обрадити и прилагодити захтевима наше савремене идејности и потребама садашњег градског гледаоца.

У раду Ансамбла народних игара НР Србије огледа се код нас први покушај да се на професионалној бази негује ова уметничка форма. При оце-