Naša književnost
66 - | 2 Љу РА а ЕН "Књижевност.
(Часком сви без покрета. Штропот бицикла све ближе и ближе)
Тоза — (скочи, цикне. Војницима): Другови, за мном... да бијемо хитлеровце! |
(У секунди сви се присутни баце на њих. И официри из друге собе. Настане гушање, грозничави и пригушени гласови:)
Један грађанин — Јесте ли полудели2... Бивши министар — Зар да због вас пострада селог Један грађанин — Уразумите их!...
Бивше министар — Кундаком по лудој тикви, ако не иде друкчије!... : ;
(У гушању одјекне и мукли пуцањ револвера. Гомила најзад успе, разоружа Тозу и војнике, одвуче их у другу собу и закључа. Пауза. Тишина. Сви
без покрета, у очекивању. Мотоциклисти се заустављају пред кућом. Напољу разговор на немачком. Унутра улази ЈЕДАН СЕЉАК.)
Један сељак — (уплашен, шапатом): Немци!.. Зна ли ко немачки2
(Тренутна пауза) Иван — (мирно): Ја знам... (Излази напоље) ~
(Сви без речи и покрета, ослушкују. Напољу разговор на немачком. Бицикли опет заклопоћу и крену даље. Иван се враћа, сви се сјате око њега)
Сви — Шта је... Шта јег..
Иван — (мирно и некако са олакшањем): „Шта јер“... Немци!.., Немачка извидница... Питају колико је километара до Плане... И има ли наше војске...
Пуковник — (иронично): Хм, „наше војске“... Е
Старац — (мукло, рапаво, као да му је грло опрљено усијаним гвожђем): — И... шта си им ти рекао2
Иван — Штар.,. казао сам људима оно што сам знао...
(Старцу са штропотом падне штака из руке. Старија снаха се сагиње и хитно је додаје, али старац је и не погледа. Пауза. Споља штропот тенка све
ближе и ближе. Сви ћуте, слушају. Штропот тенка пред самом кућом, затим стане. Звекет оружја).
Исти сељак — (упада): Ево немачки тенкови,..
Пуковник — (наједном окуражен): Пази овог паничара!... Шта си ми се ту распрдео са твојим: „Немачки тенкови!,.. Немачки тенкови!... Врло важно!... И Немци су ваљда — људи!...
(Под прозором све јачи бат војничких цокула. Сви слушају. Цокуле се чују уз степенице. Пада ударац кундака у врата. Врата се отварају, јак млаз џепне лампе обухвати собу. На вратима се укажу немачки војници под шлемовима, са пушкама на „готовс“. Пада оштар грлени глас;
— Напде ћосћ!
У соби сви истовремено дижу руке, само Старац у столици седи непокретно као кип. Кроз гомилу се пробија официр Немац, са револвером у руци, долази напред, нагло окрене леђа публици и све обухвати муњевитим погледом) - 3