Naša književnost

ГТлишићев реализам

вачкој каријери. Али се овако дешава зато што и међу њима има таквих које је друштвени развитак потиснуо, који свој капитал нису прилагодили новим облицима обрта, па и даље остају непосредно на сељаковој грбачи. Зато је и нижа власт повезана са зеленашима, зато жали за својим некадашњим „златним временима“, зато видимо типове који се користе акутном кризом на селу ради пљачке, наздрављају власти — капетану с којим су у дослуху или ор-

таклуку, и ни на шта друго не мисле него „интересирати и од интереса живети“

на разлика варошке буржоазије и сеоских и паланачких зеленаша и дућанџија да се лако уочити. И код Глишића се налази момената који на њу упућују. Видимо како Пупавца, трговчића и зеленаша, чија сама одећа — турске хаљине — упућује

није друштвено једнак варошкој буржоазији, не може са њом ни

на један друштвени ред из прошлости, дочекују ~“ вароши, Зеленаш |

да се ороди; погодан је само за то да варошки адвокат и њега

опљачка подвалама којима је овај друге, да га у „отменом“ скупу

исмејава неки његов познаник израније, износећи како је Пупавац |

сву ноћ кувао папучу у лонцу да би му дошла кћи комшијина У | коју се загледао. Њему ту у вароши подвале, опљачкају га, исмеју, | и још добије двадесетпет батина због прављења нереда. Ти мо- | мевти код Глишића истичу друштвену неједнакост сеоских зеле- | наша и варошке буржоазије, али су недовољни да ближе одреде положај те више, варошке буржоазије, из кога јеи проистиао такав став према зеленашима.

Глишић је насликао карактеристичне и истините начине којима се спомагала нижа бирократија, или нови зеленаши јурили да стигну оне који су поодмакли, у већини случајева да би угодно живели искоришћавајући процес раслојавања села, нужду сељакову да се задужује. Али такво Глишићево сликање не обележава суштину (а дашњег процеса, нити суштину система који је настајао, који је хтео да санкционише експлоатацију у новим, легалним формама, који је изашао из фазе голог насиља и тражио могућност концентрапије капитала у већим размерама, и могућност њиховог пласирања. Читав тај процес уздрмао је и село, али оно што нам је Глишић дао то је резултат процеса који се, као друштвено типичан, тада већ завршавао. Наравно, и даље ће нинати зеленаши, трговчићи и трговци, и нови богаташи из њихових редова, и даље ће сељачка имања ићи на добош, али то ће бити само пропратне појаве развијања капиталистичких односа и на селу и у вароши, чији ће се главни учесници много разликовати од сеоских зеленаша ч њихових жртава, и по међусобним односима и по друштвеној при-

пад

ле које уочавамо код Глишића у односу његовог ства- | рања седамдесетих година према пуном лику стварности Србије његовог доба можемо уочити из данашње перспективе. имајући у | виду све оно што се догодило у даљем развоју Србије. Али Гли-

|

|