Naša književnost

У БОРБИ

Бригаде и батаљони Друге пролетерске дивизије, са истуреним бочним заштитницама, у потјери са Нијемцима, кретали су се прав“ цем Прозор—Доњи Вакуф. Извјесно вријеме терен је био чист... Непријатељ се није дао наслутити.

Пред вече другога дана Гојков батаљон се размјестио пред једним селом, сјеверозападно од Прозора. Спуштало се вече. Хладан дан претопио се у још хладнију ноћ. Запламсале су војничке ватре око којих су се осим кувара јатили и борци.

Око Гојка и Винка окупили се Дрваревчани. Пјевушећи, Суљо је чистио и прегледавао свој митраљез.

—_"Оћемо ли на овом положају преноћитиг — трљајући презебле прсте, питао је десетар Драгојле.

Умјесто Гојка одговорио му је Винко:

— Још не знамо, мој друшкане! — и пажљиво је мотрио на стазу која је силазила у село.

На кундаку своје пушке, Неђо Самарџија резао је жуте лиске херцеговачког дувана.

— Баш имам вољу да запушим! — говорио је Видоје колар и са разастрте марамице, на коју је Неђо истресао изрезани дуван, заграбио је са три прста жуте свиласте влати. Једно вријеме их је гњечио на длану и са видљивим задовољством удисао мирис. Онда је из унутрашњег џепа копорана извукао пресавијени њемачки про“ пагандни летак, откинуо пажљиво комадић и савио цигару. Жудно је увлачио дим, који је ради дебљине хартије голицао и жижио

непце и грло, натјерујући пушача да сваки час кашљуца и пљуцка Пушећи обратио се Гојку:

— Ма чуј ме, друже замјениче! Чудно ми баш нешто, што се из оног села, нит ко види, нит чује. К'о да је мртво. А није ноћ, па да су поспали...

— Добро си уочио. Посигурно се ту у близини утврдио непријатељ. Видиш ли, да ни стоке нема нигдје, а и пси се не чују...

Винко је замишљено гледао у неодређену тачку на стази. Ра:

забравши говор, нагло се окренуо, јер је баш истога тренутка и он у глави превртао сличне мисли.