Naša književnost
Г
Ена РА ДИ ЛЕ
акт
8 Књижевност
ПИ Ио
ИСПОВЕСТ НА ПОВРАТКУ
Кад још ко дете мислиш дубоко игру смирења нећеш имати, под сузном мрежом плаво ће око кроз живот овај свет да прати.
Гледаћеш дуго у сенку трава
на две три гране у празном клењу и знаћеш да се живот свршава безгласно, тихо, у помирењу.
Док дани мину и неосетно, иако беле светлости снисмо, прође и наше детињство сетно, ко воћњак који обрали нисмо.
Још млад, нехајан, мали ко жбуње, тужно по свету окрећеш лице
—- живот и ветар витлају труње, људе и камен, биљку и птице.
И, пре но што ћеш главу подићи врху да спазиш осмех слободе,
ти ћеш — немиран ко тајна — стићи обали вечној где сахну воде.
Ако над главом, уместо ласта, пролећем лете само шрапнели ко ће видети у грани храста како се хвата облак бели2г
Одавна, знам ја, мој осмех оде, и моје око више не сину,
јер нисам чуо тихи сјај воде што као сунце крај леша мину.
Ал не постоје бесане ноћи којима висам, ко звук далеко,