Naša književnost
+
218
Књижевност
будуће пвеће које ће доћи под нежним кровом сањао меко.
Минуће све што још тешко бруји, круниће врба нед водом ресе,
а рој мушица — облак што зуји, крај мога уха — растуриће се. :
Ко живот спази може у души
да му пронађе ин стазу меку. Пут се мој, сјају, ко вир пенути: нисам те само у сну дочеко.
Још бол видика оста у соку ко мутна звезда која ме таче, а већ урањам зору дубоку, зене ми сузе и грање плаче.
Твоје ме јутро, у лишћу бледо, хвата ко травку кроз двоглед грања, откад те нисам таквог угледо, рођени крају ђачких играња.
Дуго сам мислио људска срећа у животу је врх недосежин, а данас, земљо, твој мир потсећа на сан једини у рату нежан.
Можда се први пут осмехујем на све топлине тих малих ласта; тихо, ко траве, у слуху чујем распуклу земљу како већ сраста.
Откри ми, лишће, светлост своју и, плаве биљке, дарујте клице! Ја видим тишину као боју,
као дрвеће, цвеће и птице.
Сенка се једна под граном маје кто по свету нечије крило.
Ко знс лутања, тај зна мир шта је и тиха стаза кроз плавило.
Ко је по свету свој живот пели знао, ко грпна лишће, да круни тај зна да облак ситан, бели на валу небе и душу збуни.