Naša književnost
ДР 5 РЕН НЦИ Р
Исповест на повратку 219
8%
И мали кров ко капа шуме, са танком пртом плавог дима, како ли тек бескрајно уме сву крв ватром да обузима.
Кроз глад по свету, реко у пени, кад се на очи само гар јавља, обсле твоје биле су мени
бели сан што се вечно обнавља.
Само је таква чежња довела
дан блиски када се песма чула није у рату обала бела
под тамом олова потонула.
Ако ме живот целог завеје стићи ћу и ја до меког клена, под сунцем које нас мирно греје сад ходам тихо, ко успомена.
И довољан је тај дрхтај жбуна што прође кроз њега ветар с вода да ми пробуди грак плотуна
и смирај минулих непогода.
Не мисли никад да нема лека у завичају под граном малом, љубави силна родна ће река
да ми истопи тугу под валом.
Драг ми је смех и биљка и пламен, о земљо драга, сјај овог лета одрониће ми са усне камен
ћутње која је тежа од света.
Па ћу ти, земљо, благо изрећи љубсв која ме одавно слама.
Земљаци драги, у тихој срећи сву моју нежност поклањеом вама.
.
Многе су стазе пале крај ногу, како да срце крваво смирим, завичај цео проћи не могу, већ као стабло руке ширим
и шапћем као сво лишће пало — еј ниска селс и домовино, има у вама сјаја помало
што плени душу и вид, ко вино.