Naša književnost

УН ИУ и а јр У о

НА СУСТЈЕПАНУ

Са срцем пуним прољетнога вриска, кад шуми море и умире дан,

чекат ћу Тебе. Плави Сустјепан

бит ће у сјени старих тамариска.

Козјак и Мосор, препуни рубина, и Биоково, лит ће црвен сјај, а Сплит и лука бит ће уздисај тежак ко чаша далматинског вина.

Срце и срце: испод Златних Врата ноге у срне носе танки струк

и мрко гледа стари царски лук

у очи Твоје, пуне црног злата.

Брач је у крви. Плове б'јела једра, плове и плове на смарагдни Хвар и све је пјесма, радост, вал и жар, а море ласта на дну Твојих њедра.

Лепезе шире и шуморе палме, на риви већ Ти куцка корак лак и косе мрси вјетар, сунчев трак, . на риви палме пјевају Ти псалме.

У борби рада страсно шуми лука, а мири јод и слатки смоквин плод; сиреном сваки поздравља Те брод,

невидљива Те мени води рука!

Ружмарин мири, кадуља и ловор

и дах је мора широк, плав и слан;

срце ћу, драга, метнут на Твој длан,

кад чујем „ча“, Твој слатки сплитски говор.

Далматинко, о чежњо, ружо жарка ћутиш ли како мири смиље, вр'јес;