Naša književnost

ПИВО И о а УВ Ру И ки ИТ И ПИ МЗ

си ианонен

126 Књижевност

Адвокат се накашља — извесно да је све чуо — ошкрину мало врата и промоли главу.

— А! Ви сте то! рече осмехнуто. Познавао га је — свраћао је пре тога дваред-триред.

Раде се запрепасти. Брзо скиде капу, па: — Добро јутро!

— Добро вече! поправи га адвокат, и насмеја се. А онда, пре вего што се повуче: — Имали смо ово дана један већи посао. Од

сутра ће господин (то ја) бити слободан!...

Све ово као расположен, насмејан, али пре но што стиже да затвори врата за собом, учини: — Хм!

— Што ми не кажеш да је ту! љутито ће Раде пригушеним шапутом.

Као што сам већ казао оно топло гњездашце у Поштанској улици било је тада растурено. Једно стога а друго што је било настало време најинтензивнијег спремања за испите, ретко сам се тада с Радом и Милорадом виђао.

Једног вечера уочи неког празника (биће Цар Константина и | Јелене) ето Милорада. Каже ми да је ту и Раде, који је чекао | далеко иза ћошка у Васиној улици. Зову ме да се мало прођемо до Калимегдана.

Тада ја успут испричам Милораду, разуме се на свој начин, шта је све Раде починио; а Раде се брани — прича он опет на свој начин — како је то све баш тако хтео, и како ме само у | шали назвао робом. Није знао да сам баш: истински роб тога | адвоката. |

Окретали смо на шалу и смех, али је све — сећам се добро било некако усиљено. И Милорад и Раде били су потиштени, па се никако нисам могао расположити ни ја.

Ретко да смо одлазили на Калимегдан, а да нисмо на Малом Калимегдану бацали камена с рамена, и трчали. Тада смо само трчали, и то ја и Раде, Милорад није. После подужег прегоњења (као и увек дотле) ко је бржи, закашљемо се обојица. Но ја се | брзо искашљем, али је Раде дуго кашљао. Ваљда се засркну, или му нешто при трчању, како смо били зинули, упаде у душник. Тек кад Раде онако још кашљући промрмља нешто, Милорад ће пола као у шали а више прекорно и утешно: „Бога ми, Рале, може свашта бити! Само ти мисли на то!“

Разумео сам да се Раде плаши да се није заразио од Мике Бркића, и да онда не крене и он трагом његовим; па сам и ја тог страха и на себе пренео.

Па ипак при свем том ја сам“ — да помогнем Милорада у тешењу Раде, а и да утешим сам себе, — говорио на основу неких својих тадањих схватања: да се сваки који болује од Ду беркуле с туберкулом родио. И да онда о некој туберкулозној зарази не може бити речи. Аргумент: — Ено, Микине мајке! Пот-