Naša književnost

Ми

Ме ње а - МИРЕ КЕ ла а“ „У А НА пуно Уб ан ем

129

«Франсоа Рабле

и све више преовладавају нове производне снаге, нове области људске делатности. Трговина се нагло развија, грана, прелази националне оквире. Откриће нових земаља с неисцрпним врелима сировина и знатном потрошачком моћи поставља пред трговину задатке које она не би могла да реши без развијеног кредитног система. С тим у вези расте улога банака. Лион постаје светски центар новчаних спекулација. Нова друштвена класа, буржоазија, која је била стварни носилац и идеолошки бранилац тих друштвених промена, постепено је почела да диже главу. С јачањем својих економских позиција, до којих је дошла природним процесом развитка, она је тражила и своје право на политичку моћ, своје право на идејно образложење своје историске улоге.

Упоредо са тим историским процесом распадања старих економско-друштвених облика и рађањем нових, почело је и изумирање оних друштвених установа и идеологија које су биле условљене стањима која су превазиђена. Но то изумирање није ишло само од себе, лако и нечујно; оно се обављало на друштвеној позорници у виду оштре и немилосрдне борбе: била. је то, у непрекидним победама и поразима, величанствена драма испуњена трагичним судбинама појединаца, група, сталежа, па и читавих народа.

Плејада џинова људске мисли, која је за нове друштвене и људске вредности тражила и налазила нове погледе и нове научне методе, морала је да се за своја схватања бори, да их пропагира, често да се за њих и животом заложи. „За њих је карактеристично то, — каже Енгелс) — да скоро сви учествују у покрету свога доба, да се стално залажу у практичној борби, да улазе у ову или ону странку и прихватају битку, једни усменом и писменом речју, други мачем, а многи и једним и другим.“

У тежњи да свој фронтални напад на идеолошке бедеме средњовековља што потпуније и целисходније обаве, француски хуманисти су се, под утицајем италијанске Ренесансе, обратили културној традицији човечанства и из ње извукли све оно што им је могло корисно послужити за рушење мистичних и сколастичких предрасуда феудално-црквеног мишљења и осећања. У том погледу показала су се античка врела људске мисли неисцрпним благом. Својим ведрим оптимизмом, својим поверењем у разум и моћ човека, својом тежњом да рационалним путем одгонетне све тајне природе и отклони све запреке људској срећи, античка култура деловала је као жива снага потстицаја и преображавања, јер је најпотпуније одговарала духовним потребама ренесансног човека који је, осетивши неизмерну снагу своје моћи, почео да осваја свет.

Идеја о слободном човеку, који је апсолутни господар свега у природи и друштву, сударила се на разним подручјима и у

1 Фридрих Енгелс: Дијалектика природе. Увод, стр. 6 (на руском).

9 Књижевност