Naša književnost

у»

131

Франсоа Рабле

везници борили против католичко-папистичке реакције. Реформаторска црква, која је у почетку исповедала ослобођење од свих сколастичких догми и окамењених традиционалних уставова вере, када је успела да се дигне на ноге, почела је да релативну слободу верског схватања замењује новим прописима и рецептима, новим догмама, које нису биле ништа мање догме зато што су биле нове. Између претставника црквене Реформе и хуманизма дошло је до разилажења, па и до отворених борби. Хуманисти су остали сами. „Историска трагедија хуманиста, каже Е. М. Евнина у својој књизи о Раблеу,' — састојала се у томе што они нису знали (и нису још ни могли знати у то време) да су једино њихово упориште могле бити унесрећене народне масе њихове земље. Али хуманисти су били одвојени од народа својом науком и својим утописким сањаријама и никада нису ни помишљали да се обрате њему.“

Оставши без савезника у олујним данима борбе на живот и смрт, француски хуманисти доживели су тешку и трагичну судбину хероја-очајника: они своје снове нису могли видети остварене. Један од оних који у тој безизгледној борби нису клонули, јер их је држала вера у победу науке над предрасудама, слободног човека над окованим робом, био је и Франсоа Рабле, творац сатирично-реалистичке епопеје Гаргантуа и Панта-

груел.

2 Стварност и легенда

Када је, својевремено, Анатол Франс држао пред једним конзервативним скупом у Шпанији низ предавања о Раблеу, он је сматрао за потребно да нагласи, не без ироније танкоћутног француског сладокусца, да својим излагањима неће повредити ничије уши. На први поглед то може да изгледа чудновато: како се може говорити, без нарушавања владајућег конвенционалног морала, о једном писцу за чији је слободоуман начин мишљења и изражавања толико пута речено да је плод сатанског духаз Уствари, живот Франсоа Раблеа, монаха, лекара и књижевника, бар по подацима које су досад успели да сакупе брижљиви научници и педантни стручњаци, не пружа много повода за било какву саблазан. Е

« Живот Франсоа Раблеа, писца једне од најузбудљивијих и најсочнијих књига светске књижевности свих времена, није био моделован његовим унутрашњим светом. Али су ипак савесни биографи, да би задовољили своју страст за ерудицијом, успели да пронађу читав низ ситнијих сагласности између живота и дела: главно је да се чињенице подударају, ко би још водио бригу,

' Е. М. Евнина: Франсоа Рабле, издање ОГИЗ, Москва 1948, стр. 54 (на руском).

ож