Naša književnost

132

Књижевност

=

о духу који није истоветан, о смислу који је често различит, о тенденцијама које су понајвише супротнег

Писац Гаргантуе и Пантагруела, те живе приповедачке енциклопедије аутентичног ренесансног хуманизма, родио се у безначајном граду Шинону, који Рабле истиче као „први на свету“, последњих година ХУ века (1493—957), као пето дете у породици једног крчмара, како тврде једни, или апотекара, како доказују други, или адвоката, како су уверени трећи. Цветна Турена, у којој је Рабле провео своје детињство и о којој с толико поетичних реминисценција говори у свом делу, била је колевка многих истакнутих духова: она је одњихала рационалистички строгог и одмереног Декарта, аристократски узвишеног Ронсара, реалистички живописног Балзака: сме ли се, како то чине неки критичари, њен дух поистоветити с духом Раблеа2

Од тренутка кад су га родитељи, као најмлађе дете, по већ освештаној традицији, наменили монашком животу, почело је Раблеово „дупло књиговодство“ живота. На једној страни биле су свакодневне дужности и обавезе које је наметао свештенички позив, сурово и неумитно, на другој интимне склоности, личне страсти, интелектуални снови и филозофска размишљања. Уколико је примљени животни пут захтевао већу интелектуалну усретсређеност и јачу дисциплину воље, утолико је тежња за слободним начином рада постајала све интензивнија. Подвлачећи ову противречност Раблеове личне судбине (која, уосталом, није била само његова) извесни есејисти, присталице психоаналитичке школе, налазили су у Раблеовом делу, тако изванредно обилном у животним соковима, једну врсту компензације за живот проведен у тривијалном траћењу времена.

Ту жеђ за знањем, тако карактеристичну за све ренесансне мислиоце и ствараоце, није Рабле могао утажити ни првим лекцијама које је добио у Сејиу и Бомету, ни требницима и осталим прквеним књигама које су му стајале на расположењу у фрањевачком самостану у Фонтене-ле-Конту. И поред тога што је, већ у првим годинама свога верског службовања, темељито изучио средњовековну сколастичку филозофију и у њој, првенствено и најподробније, системе славног фрањевца Дунса Скота и „непобедивог доктора“ Гијома д Окама, самотарске религиозне контемплације и спекулативно-метафизичка размишљања остала су страна његовој трезвеној мисли, која је сва била окренута најстварнијим врелима живота. Радознали монах, незадовољан крутошћу и ускошћу догматичне црквене концепције света, која се свакодневно разбијала о његово лично практично и теоретско искуство, почео је, кришом од своје сабраће у Христу, да се интересује за профане науке и дисциплине, чак и за оне које је Црква, у свом „праведном гневу“ на све што није од бога дошло, огласила за погубну јерес. Читао је на неколико језика,

а етомраињиднаг