Naša književnost

једе

Франсоа Рабле

ка о а

Из Монпелјеа Рабле је отишао у Лион, где је, још пре но што је званично стекао титулу лекара, радио у главној државној болници. Ту је Рабле имао једну љубавну историју, једину за коју се зна. С непознатом женом имао је и једно дете, које је живело свега две године. О смрти детета написао је Раблеов пријатељ, правник и песник Жан де Бојсоне, читав један венац латинских стихова, који су били необично цењени. Почетне стро-

фе, рађене по слободном француском преводу Артира Елара, изгледају овако:

|

„Питаш се ко почива у овом мајушном гробу: То је мали Теодил; уистину, све је код њега малено: године, облик, очи, уста; најзад, и по телу, било је то дете. Али оно је велико по свом оцу, научнику и зналцу, који је одлично познавао све уметности које треба да познаје добар, побожан и частан чевек. Овај мали Теодил наследио би све те особине од свог оца, да му је судбина дала да поживи и, мален какав је био, постао би једног дана ве-

лик. — Зашто си нас напустио тако рано, питам те, Рабле2 Откуда та жеља да не окусиш сласти живота2 Што да ишчезнеш пре времена, да изневериш љупко детињство — Зашто си се

спремио да умреш прераном смрћу2“

У Лисну је Рабле провео најплодније године свога живота. Истовремено док је одржавао тесне пријатељске везе са једном групом књижевника, реформатора и слободоумних мислилаца, који су готово сви трагично завршили свој живот, он је ревносно вршио своју лекарску праксу, коју је, супротно уобичајеним методама арапске школе, заснивао на грчким теоријама. Слобо доуман и уверен у победу науке над предрасудама и празноверицама, међу првима је почео јавно предавати о анатомији људског тела и своје мисли доказивати практичним опитима на мртвацима. У време када је људски организам био сматран само привременим боравиштем душе, био је то. храбар, готово револуционаран подвиг. Популарност и слава Раблеа као лекара убрзо је прешла границе Лиона. Постао је један од најчувенијих лекара, једно од шест најчешће помињаних имена краљевства. Колико је била распрострањена слава Раблеа као лекара, најбоље се може видети по томе што га је знаменити писац и изда вач Етјен Доле, у једној песми на латинском, величао као чове-

ка који је „кадар да призове мртве са Плутоновог прага и да их врати у живот“.

Упоредо са лекарском праксом Рабле се бавио и научним радом, издавањем књига из области медицине, права и археологије. Он је у то време објавио Лекарска писма Ђовани Манардија из Фераре, за која је сам написао кратак предговор у коме се жали на незналице које неће да увиде прогрес уметности и науке; затим, Афоризме Хипокритове, Галиенову М алу медицинску уметност, Куспидиусов Тестамент, који је касније проглашен апокрифним. Све те књиге, рађене и