Naša književnost

136 5 3 Књижевност

објављене у необично кратком року, готово у току једне године (1532), посветио је оним својим пријатељима који су му помогли док је још боравио у самостану у Фонтенеу.

Последње две деценије Раблеовог живота и рада, у којима је дао и своје животно дело, велики пустоловно-гротескни роман Гаргантуа и Пантагруел, објављујући књигу по књигу, испуњене су врло малим бројем веродостојних података и великим бројем сваковрсних легенди, којима се не може установити тренутак постања. У зрелим годинама Рабле је све мање пажње посвећивао свом свештеничком животу, а све се више одавао практичној и теоретској медицини, науци и књижевном раду. Уколико је постајао зрелији, све га је више обузимао немир, све је одлучније настојао да што више сазна, види, доживи. Гоњен жудњом за новим крајевима, новим људима, новим сазнањима, овај „љубитељ странствовања“ готово стално је путовао. Утврђено је да је неколико пута одлазио у Италију, као лични лекар и пратилац својих пријатеља и заштитника, Жофроа д'Естисака и Жана ди Белеа, који су путовали у Рим, код папе, по специјалним и поверљивим дворским мисијама. Свој боравак у Риму, — како се то види по очуваним писмима, дугим и исцрпним, — искористио је за упознавање људи, изучавање флоре, фауне и лекарија и проучавање остатака старога Рима. У Риму је такође, желећи да се убудуће сав посвети лекарском и књижевном позиву, упутио молбу папи да му одобри да пређе у световне свештенике с правом да обавља лекарску праксу, јер ионако више „не одржава религиозни живот“. У то време он је већ био славан са своје лекарске праксе, књижевног рада и друштвених веза. Састајао се и дописивао с најистакнутијим духовима свога времена: Еразмом. Жаном Бушеом, Андре Тиракоом, Клеманом Мароом и др. Имајући све то у виду, папа је сматрао за најпаметније да његовој молби удовољи.

По повратку из Рима неко време је провео у бискупији у Ману, а потом, скоро пуне две године, као парох у Медону. Његов најстарији биограф, Антоан Лероа, приказао је његов дом речима пуним дивљења: „Његова кућа, у коју је женама био забрањен приступ, била је отворена научницима, с којима је он волео да поразговара. Мрзео је незнање, нарочито код духовника, и налазио, кад је хтео да жигоше неписмене свештенике, сатиричну снагу с којом је написао Пантагруела. Сиоз уосаге! 1515 езелоз. Уосталом, једино према њима није имао самилости. Сиромаси су увек могли бити сигурни да ће их он обдарити. Био је толико частан да никада никоме није прекршио дату реч. Најзад, његово познавање медицине учинило га је двоструко корисним у његовој бискупији.“

Нису, међутим, сва очувана сведочанства о карактеру и животу Раблеа у овом тону, очигледно благонаклоном и ласкавом. О њему су се, нарочито заслугом његових противника, који су

ситна леђна