Naša književnost

142 Књижевност

вређа ни бог ни краљ! Има доста враголија и обешењаклука, » то је једини предмет и једина основа тих књига. Нема ту нигде јереси, сем ако се тумачи покварењачки, против сваког разума и смисла самог народног говора, онако како ја ни помислио нисам, па да ми је ваљало због тога — кад би тако нешто било могућно — и по хиљаду пута умрети; као кад би неко протумачио да сам казао камен уместо хлеб, змија уместо риба, шкорпија уместо јаје. Пошто сам се због тога већ више пута пред вама жалио, ево да вам кажем сасвим искрено, да ја себе сматрам бољим хришћанином но што ме они приказују, а да сам нешто у свом животу, својим списима, речима и мислима, збиља и осетио отсјај какве јереси, е, тада они не би тако гнусно пали у мреже и замке клеветничког духа — а то је Диаболос — који ми преко њих подмеће такав злочин. Попут жар-птице, феникса, спремио бих сува грања и сам запалио ватру да у њој изгорим.“ 5

Рекло би се, бар на основу ових речи, да су папистички човекомрсци боље од Раблеа осетили човекољубиви, световни и прогресивни (за њих, дакле, јеретички) карактер његова дела! Но тешко је веровати да је Рабле, који је тако снажно исмевао теологе и сколастичаре, сасвим искрено писао ове речи. Из завршних редака као да се осећа страх од ломаче, која је тада била тако обично средство „последњег аргумента Цркве. Рабле, који је био ослобођен страха господњег, живео је у страху од слугу господњих! Зар то, уосталом, још јасније не показује његов жалостан сукоб с Етјеном Долеом, писцем и из“ давачем, с којим га је, годинама, везивало тесно пријатељствог У време најжешћих прогона свега што је одисало слободоумљем, овај храбар и неустрашив дух, постојана карактера, штампао је поново ЏПантагруела са свим оним местима која су била већ једном изазвала гнев подозривих сколастичара Сорбоне. Љут на поступак свога пријатеља и у страху од евентуалних последица његовог храброг чина, Рабле се пожурио да га дезавуише: он је истовремено и на брзу руку приредио једно „очишћено“ издање Гаргантуе и пропратио га уводним писмом, тобоже од стране издавача, у коме је на нелојалан и свиреп начин на> пао свога дојучерашњег истомисленика и пријатеља као човека који је „рођен на досаду и невољу честитим људима“.

Ако се ове Раблеове преправке погледају изближе, види се да оне нису биле суштинске природе. У страху од фанатика са Сорбоне, који су сваким даном постајали све одлучнији и бесомучнији, он се понадао да ће их задовољити тиме што је оне речи које су их непосредно исмевале заменио другим, мање директним, понекад и апстрактним. Тако су из овог новог издања ишчезнули изрази сорбоњаци, сорбоношколци, теолози и сл. а све их је заменио један нови: софисти. Како се, међутим, у идеолошким расправама хуманиста већ одавно доказивало да су претставници Сорбоне, кад нешто доказују, уствари највулгарнији

“