Naša književnost

154 Књижевност

шта Да ли је баш тог Зовимо је тако, ако хоћете. Ја о томе нешто друкчије мислим. Видео сам у сну чудне ствари, које ни машта ни несвесни живот не могу да објасне. Ствари које су се догађале док сам их ја сневао, миљама далеко одавде. Доказа нема, разуме се: нема никада доказа у таквим стварима. Али оно што сам преживео, у извесним околностима сна, за мене је сасвим довољан доказ постојања једне обимне неодређене савести, неке врсте светске и лебдеће савести, у којој нам се догађа да извесних повлашћених ноћи у сну учествујемо. Тих ноћи ми заиста излазимо из пломбираног вагона, ми можемо најзад да видимо преко бедема...

Такве једне ноћи ходао сам по оголелом пољу. Ходао сам с муком. Небо је било страховито ниско, и висило је у комадима, у искиданим језицима од газе, који су се вукли по тлу и хватали се о трње. Тражио сам свој пут међу њима, избегавајући да пролазим кроз њих, јер бих се не само одмах изгубио у густој магли него би то тесто пружало јак отпор. Морао сам да их гурам пред собом, да их подижем као тешке завесе од тамно бледог дамаста. Трошио сам снагу а нисам напредовао. Земља је била црна. Била је влажна и порозна. Кораци су се у њој отискивали прво једним малим удубљењем, које се пунило ускоро неком чађавом водом у којој су пливали отпаци сагореле маховине и трулог дрвета. Лебдео је и неки мирис, неки чудан мирис, који није био ни мирис хумуса ни распадања, неки сложен мирис у коме су осећао гној и зној. Изазивао је у мени гађење и стрепњу. Ходао сам с муком и почео да наилазим на своје сопствене трагове. Да се нисам окретао у кругу: Покушах да се удаљим, да идем право. Али сам увек налазио своје трагове, све ближе и ближе. Ускоро сам тапкао у црном и леденом блату у коме су се трагови преплитали као да их је хиљаде људи оставило.

Био сам међутим сам. Изгледало ми је да за собом вучем вековну самоћу. Све што сам имао, што би је можда разбило, била је једна успомена. Малочас, пре него што сам доспео ту, морао сам бесумње прећи једну реку. А два лабуда, два црна лабуда, била су мислим устала како сам се приближио. Слабо сам се сећао, али сам се сећао њиховог огромног облика као сенке, док су ми пролазили преко главе. Сећао сам се шума њиховог лета, шума ветра у њиховом перју, и оног леденог даха на мом челу. И та ме је успомена исто тако мучила.

Не сећам се када сам постао свестан да нисам више сам. Неко је ходао испред мене. Хтео сам да идем брже, да стигнем ту прилику која бежи. Нисам је никада јасно видео, стално је био међу нама један језичак магле или неки други. У тренуцима све је нестајало, остављајући у мом срцу ужасну празнину. Затим сам је поново видео, како мало поиграва, расклаћена, сивкаста и тиха.