Naša književnost

бан 157

виша зграда, некада бела, са димњаком од опека, некада црвеним, али поцрнео као и све остало, као дим који је бљувао. И ја сам тамо ишао. Поново кренух. Било је још далеко а мени је било у срцу тако тешко! Земља ми се лепила за ноге, а моји погледи, на коју год страну их упућивао, сусретали су само те изгладнеле групе, те мршаве сенке, притиснуте разним теретима које су преносиле у језивој тишини... Гомиле талпи, џакови цемента, гвоздене шипке... Било је још и других прилика, обучених у црно, али су оне биле снажне и хитре. Ти су људи носили само по једну батину. Ишли су међу групама, надгледајући да се не догоди никакав застој. Дуж једног насипа сусретох се с једном од тих јадних запрега. Човек, онај натраг, скљокао се био и спустио крај талпе коју је носио. Био се свом дужином опружио, са лицем у блатњавој земљи. Његов друг пред њим, стојећи, погрбљен, непомичан, као да је носио свој крст. Није се мицао, није гледао, није бесумње мислио, личио је на оне сироте отупеле коње који, опуштене главе, чекају ударац бича па да пођу. За то време један црни човек, који је дотрчао, покушавао је да ударцима батине подигне исцрпеног човека. Смучи ми се, изгледало ми је као да човек једино може ту да умре под батинама. Али не. Он подиже свој оронули костур, подиже чак и талпу и запрега крену тетурајући се. Мало даље, један човек сам, повијен под џаком тежим него што је он, скелет покривен воштаном и буавом кожом, рањавих пета које крвљу и гнојем квасе ивице распаднутих ципела, бљувао је ходајући, или је пре покушавао да повраћа неку шкрту жуч која је цурела низ браду и врат. Стомак му се грчио у ужасним грчевима, а један црни човек му је давао снаге ударајући га по крстинама ударцима батине.

Било је и мање исцрпених људи. Ти су још имали неки поглед. Да ли је то било сношљивијег У њима се читао само јад и страх. Кости им се још нису виделе под кожом, али је кожа веђ добијала згужван, грумуљичав и блед изглед који је био предзнак опадања које наступа. Наслућивале су се подбулости које ће ускоро бити оток, црвенила која ће бити живе ране, бледила која ће се надути од гноја. Не знам да ли то није било још жалосније видети их скоро здраве а знати шта ће постати. Ишао сам даље. Било ми је страховито хладно. Не знам да ли је то било од северца или од муке, из очију су ми текле сузе које су вреле клизиле по мом лицу. Ишао сам даље. Покрај једне гомиле макова са цементом почивало је једно бедно тело, мало згрчено. Јасно је било да је мртав. Један црни човек га је превртао врхом своје батине, као што се преврће медуза избачена на песак, пола равнодушног а пола згађеног изгледа. Видех лице које је смрт очистила од његове нечистоће, и које беше лепо — које је поново повратило своју лепоту. Хтео сам да побегнем; али нисам могао.

а а

боб У

по

уда.