Naša književnost

Ма аи о а 5 Мер У у Кај

ФИЛМСКИ ПРЕГЛЕД

0 ФИЛМУ „ЈЕЗЕРО“ И ОКО ЊЕГА

Мислим на нашу филмску уметност, на њене успоне и падове, на њенз недоречена доспећа и дилетантска муцања, на филмску уметност данас и овде, где се без предрасуда, без заблуда, без обзира и без страха, слободније него игде у свету, може да ствара, и где би се, управо зато, пре него игде у свету, морала да роде велика филмска уметничка дела.

Али она се још не рађају.

Питање зашто се она још не рађају нестрпљиво тражи одговор баш у ове дане кад наша кинематографија, са својим десетим уметничким филмом, са „Језером“, бележи и свој успон и свој пад, баш у ове дане кад то питање не постављамо само ми, књижевници, уметници и филмски радници, него и милиони гледалаца наших филмова. И њима се чини да је за појмове и темпо: данашњице већ претерано дуго то чекање на наш велики уметнички филм, И они, који су са толико љубави, радости, поноса и добре воље дочекивали наша прва филмска остварења, почињу већ да врте главом, да одмахују руком после претстава, да у разговорима изражавају незадовољство и да објављују У листовима озбиљне замерке нашим филмовима.

Многи ће филмски радници рећи да је још сувише рано код нас очекивати велике уметничке филмове, јер је наша филмска уметност још сасвим млада — она нема традиције, и досад је, сем једног или два изузетка, сваки од наших уметничких филмова био прво такво дело за писца сценарија, редитеља и сниматеља.

Има у томе истине, али само на први поглед. Тачно је да су се у десет наших досадашњих уметничких филмова појављивали готово увек нови писци сценарија, нови редитељи и сниматељи, дакле филмски уметници који за собом нису имали ниједан уметнички филм, али је тачно и то да та околност не може да оправда понављање истих почетничких мана и грешака, јер би се

нначе негирао значај учења на сопственим грешкама —- туђим, истина, од имена до имена, али нашим, сопственим по простору и времену где и кад се дешавају.

Чуо сам и примедбе да се о делима других уметности не дају тако лако и неодговорно судови као о филмским делима и да нестручне критике могу само да нашкоде квалитативном успону нашег филма.

Истина је да наше филмове излажу јавној критици и „нестручњаци“, људи који нису ни књижевници, ни критичари, ни уметници, док таквих појава готово нема кад се ради о позоришним комадима, о романима, о сликарским изложбама. Али и то треба да нам буде сасвим разумљиво. По самој

ђе ву а УРАН

мм

и

| ђ