Naša književnost

Шалом-Алејхем 5 515

Први светски рат затиче Шалом-Алејхема у Немачкој на лечењу, као руског поданика. Не могући да се врати уз Русију, он из Берлина путује са породицом у Данску, а крајем 1914 године у Америку. = ;

Публицистика и поезија нису прославили Шалом-Алејхема, без обзира на просветилачке и дидактичке тенденције његових чланака, и пригодност и сатиру његових песама. Као књижевни хроничар он је значајнији, јер се на првим корацима у књижевности почео борити код Јевреја за прави реализам у литератури и народно добро у животу. Сасвим у идејама руске позитивистичке филозофије, он у критици није устао само против Шомерове „булеварштине“, већ и против свих писаца који успављују масе, развраћају им укус и „одвајају од стварности“. После оштре и духовите критике он је јеврејску књижевност упутио правом реализму, и у томе би био његов стварни значај публицисте и књижевног хроничара осамдесетих година прошлота века.

Бидније трагове у јеврејској књижевности оставио је Шалом-Алејхем као романсијер. Али и његови романи, слично критици, имају више локални значај и претстављају прелазни период у његовом уметничком развоју. Они су првенствено сећања, лични утисци о људима које је познавао, о догађајима које је видео и доживео, махом у свом родном месту и провинцији. Стемпењу и Јоселе Славуј приказују углавном ликове народних уметника по природи даровитих. Јоселе је певач, самоникао, народни таленат. Стемпењу је свирач, у кога се заљубљује племкиња; проблематика романа пуна је „расположења Островскове Буре“, а и атмосфера: у потпуности одговара „царству мрака“, у коме се гуше таленти. Сандер Бланк, сатирички роман против јеврејске плутократије, по времену постанка такође припада овом низу дела, док роман Звезде луталиде (1909—1911) обрађује, без романтичарских тенденција и, много конкретније, тематику „Стемпењу“ и „Јоселе Славуј“, тј. слика тешки живот јеврејских глумаца крајем прошлог и почетком нашег века. То је у неку руку и историја новијег јеврејског позоришта.

У другу групу романа спадају: Потоп, као приказ једне револуције, и Крвава шалљ у којој је изложен судски процес Јеврејина Бејлиса, кога је оптужила царска влада за тобож извршено ритуално убиство. Оба романа претстављају више књижевну репортажу него праву белетристику. То је уствари сензационална литература за буржоаску публику „Њујорка и Варшаве, где су романи први пут и објављени“.

АН

АН

ВУ

МАНА ОУ)

-

МИНИ. о а