Naša književnost

Исповест ИН | 158

— Па, радити се мора! А ти си увек говорио да се у 5 кући увек радило више но код других у сокаку! И деда, ити, и.

— Јесте се радило, али се и привредило! Знаш ли ТЕ да смо ми то из наших ноката отелиг Ниоткуд са друге стране! Радило "се, али се и видело да се ради. А сад, радимо више него што смо икад у овој фамилији радили, ја сам се поломио, ја који сам цео век провео у диринџењу. А шта је тек са тобом! И -

Ућутим ја, упутао Влада. –

— Што ћутиш» — питам га ја натмурен. — Оно што имаш ца кажеш, кажи. Нисам ти јагнепријатељ ни злотвор.

— Ја се не тужим, бабо... Ти сам, ето. -

— Знам ја да је истина оно што ја кажем. Али, хоћу и ти да кажеш. Ниси дете. Бркови ти ударили! Себи зарађивати умеш, можеш ме и оставити ако хоћеш, какви су данас ти млади, ако син ти такав, можеш, ено ти, твоја капија — | авлија!

= Ја, бабо, не знам шта ти хоћеш.

Ја планем: 7

— Хоћу то да кажем, да радимо забадава и улудо, а ти се ту умудрио! Теби је добро..

Влада изговори потмуло:

— Није ни мени добро, али није моје да одлучујем .

— Кад ја кажем, онда можеш!... Нисам ја никад тебе држао у запту. Нисам ја душманин ни био, шта се онда снебиваш као новина! Ускоро ће и теби требати довести нову младу, а ти се зацрвениши Какви си то, као дапниси мој... Није ти добро, видиш, знао сам ја да није ни теби добро .. о

— Бабо, ја одавно мислим о томе. Али, све на једно "излази. Зашто се ми пОримо тако тврдоглавог.. Зар нема другог излаза и бољег» - ' |

— Знам, хоћеш да кажеш да се упишемо у задругу, је ли, то ти диваниш, лепа ли дивана! — мене обузе љутина иако сам заиста хтео да Влада проговори од срца и можда и то, да он каже да је за задругу. Сад кад сам осетио шта он осећа и"куд смера са одговором, ја сам се уплашио, као да у нешто изгубити, нешто велико И важно, ако и он буде рекао да треба у задругу.

—_ Ја мислим да сте и ви то досад увидели! Задругари раде. свој посао, и немају да воде ни са ким битку. А ми се стално с неким бијемо! Стално тако радимо, да је у рачуну и „онај , не знам ко, с ким треба да се понесемо, ако хоћемо да га надмудримо, или да му умакнемо. И увек нас тај надмудри, и никад ми не умакнемо.

— У мојој се кући никад није ни лагало, акамоли да се варало! — викнух ја озлојеђен. — Нећу ја ваљда данас, за неку 541 добит, обрнути вером!

— Само непоштени могу да а то знам...

— Док се не докаже ко су и шта су, а онда знаш... Ваљда не мислиш да ћу ја у — непоштен посао! То се вараш, синко.

— То нисам никад ни помислио.