Naša književnost

Исповест - 161

— Дина ми је рекао шта је ваша жеља. Дини је све изложио Макса. Ја лично разумео сам шта је по среди, ја сам с вама одрастао, ја вас познајем и знам вас можда у душу. Изненадио сам се испрва, па, кад сам размислио, видим ја шта вас тишти и зашто вас

тишти! Па, ипак, ето, не љутите се, али бих вас запитао: Је ли могупе да баш тако осећате» Зар никако "не бисте могли са бившим слугама»

- Ми сви ћутимо. Неки прекрстили руке на прса, неки чачкају воктом ивицу клупе на којој седе. Неки, опет, гледају Жару у очи, али као да га не виде. Слепо им светле очи.

— Ето, ја би' нешто казао — јави се стари Алекса Јојкић. Ја би", ако може... —= И он погледа Жару. — Нисам вичан говорити, а још мање са ученим људима и људима од политике и знања. Али ћу рећи: Ми можемо са слугама, ако морамо! Ако морамо, кажем, онда је друга ствар! И ми ћемо се тамо показати добро, јамчим за то. Нико неће бити увређен, ником неће нико ништа пребацити с наше стране. С наше стране неће бити места замерки. Ето, то сам хтео да кажем.

Жара се мало узбудио:

— Али. нема говора, људи моји, о присили. Ни говора. Ви сами сте изразили жељу да идете у задругу. Је ли таког

Сви ћуте!

Жара се мало збунио; окренуо се Дини, као да га пита: Шта је овог

— Ја не знам зашто другови ћуте — рече и Дина збуњен.

=— Е, па, другари, опет ја да кажем — устаје Алекса. — Добро,

слушајте: Ви нисте казали, боже сачувај, нико није наредио: Мораш! Није, не треба грешити и ко би грех на душу! Али, ако би нас питали онако, од срца, сваки би најрадије остао код свога поседа, радио своју земљу, збирао своју храну. Али, да тако буде, то могуће. вије. Нема више оног времена које нам је одговарало, које нам је

омогућавало такав живот. Данас се више на-онај начин који ми желимо, не може. Не може се. То нам је јасно, као што је јасно оно сунце што сија на небу. Зато смо онда намислили: Кад друге није, идемо. Јер добро нам није! Ви опет сви, колико вас има и ваших пријатеља, на сав глас: Задруга, па задруга! МИ, сад идемо. _Е, о томе се ради. Кад нас питаш, тако то изгледа.

Жара обриса зној са чела:

= Много нас је у соби. Може ли се отворити мало прозор.

Неки се насмејаше:

— Проличио се човек. Није ни било добро. Он пита, а ми сви ћутимо. И гледа у Дину! А Дина у нас! Он Дини очима: Што нас лажеш» А Дина нама очима: Што сте ме лагали»

= Е. па, главно је да смо се разумели. Идемо даље. Но, још једанпут да се објаснимо: Нико не иде силом. И нико не може силом да вас гурне у задругу са бившим пролетерима. То је ваша ствар.