Naša književnost

180 | | У Књижевност

= Џава, дај кантицу! — без околишања, ситним гласићем забрза Андреј, — тамо су и пилићи, да донесем које»...

— А, видиш, — обрадова се Пава, — скоро сам на њихи за- |

боравила! Донеси пар.

Заклопара поклопац на кантици, а на вратима тријема појави се Андреј. Њихови погледи укрстише се у хипу.

— Тко сити и какав сиг — питале су Андрејеве очи, без трелтаја издржавши Младенов поглед.

Пава примјети то омјеравање и хтједе га одмах упутити добрим смјером.

— Ето, Андреј, то је наш Младен, сад ћеш имати друштво.

Андрејеве очи упиљише се у Младена. — Гле, с тобом' ме толико плаше! Већ су ми пробили уши! У очима је заиграо презриводобродушан смије. = Да, — говорио је поглед — уредио сам ја и боље од тебе.

_ Дјечак прескочи двије степенице и појури ван дворишта. Иако је пролазио кроз цијело мјестанце, није на себи имао ништа осим прешироких и од сунца изблиједјелих купаћих гаћица.

Андреј се брзо вратио с 1 млијеком и пилићима. Отрчи у кухињу, да се напије воде. Бит ће да је пограбио неку посуду, с којом се није смјело пити воду, јер се из кухиње зачу вика баке, која сазва. сва небеса на тог разулареног дивљака. ·

Дјечак излети из кухиње, као да га је нетко избацио из Праја. Али, то је ваљда била свакодневна појава, јер се видјело да га ова вика пуно не узнемирује.

Напротив, објешењачки се осмјехивао, прилазећи дугом храстовом столу за којим су сједили Младен и Марко. Лице му се сјајило, а како и не биг Овог пута бака га није успјела захватити оном својом тврдом шачурином, а већ је крај ушију чуо како су старачки кошчати прсти злослутно шкљоцнули.

Андреј му приђе сасвим близу. Руком је брисао мокра уста. Очи су му сјале неким дивљим, пркосним сјајем. — Гле, па тај дошљак и не изгледа тако мреко: Зашста, натрубили су о њему толико, да је већ помишљао... Али, како се само некако изгубљено штућурио иза дугог стола. Па да! Схваћа он то — први пут у туђој кући... То ти је да цркнеш... Не знаш сам куда би се дјео, шта би почео . Зуре сви у тебе, нешто очекују... Зна он то! — Пробао је.

Младен осјети да од овог тренутка овиси како ће га о дјечак примити. Јер, тако су га наговорили да, је био спреман загосподарити дјечаком круто, безобзирно. Но, дјечак му изгледа сасвим некако друкчије, него тај којег му је описивао Марко. И под тим | ПО Младен се окрену дјечаку и повјерљиво га ЈА

=— Андреј, како је» Купаш ли сер.

— О, да! Цијели дан — одговори Андреј ведро и без забуне. — И ви ћете се! Је лиг |

Младен га погледа изненађено: Гле, и поред тога, што су га плашили његовим доласком, Андреј га ево не избјегава. Прилази му