Naša književnost

554 5 | | - _ - _ Књижевност

_ Однекуд иза Данитових леђа појави се кондир неког бледог "вина. Кнез Илија се намршти и само рече: -

= Црно! Уз рибу иде црно! =

- — Само ви'шијте, — одговори Данијто. = Биће и прнога.

_А затим дођоше на ред и друта јела, свако од рибе и свако друкчије: Ђувеч од шарана, без костију, смуђеви без главе с киселим паприкама, да се најзад гозба заврши ситним јегуљама, трженимг на сасвим мало зејтина; и то на пречишћеном зејтину без мириса. Сад су већ пили неко густо вино са грчких острва

"и најзад се мало посвадише, јер је кнез манисао што, је ђувеч без костију, али га владика изгрди, шушкетајући по грчки:

— Ћути ти, тврда селска главо, ћути ти, проста српска гла-= во! Није за тебе госпоцко једење и пијење. Седи, Данило, синко, седи до: мене, сингел да будеш код мене, а не ћата код овога реузина! Седи, синко, повечерај и ти! -

Данило је већ поодавно био сео и птризватајући се јела наређивао владичином алтчији шта да доноси. у -

Али за чудо, ма да је вечера била обилата, а вина различ= на и јака, нико не оде на починак пришит и тешка стомака.

__Сутрадан (а беше недеља, дан студен, али сунчан, светао) "пробудипте се лаки и весели. Владика после цркве седе с поповима и чорбамијама да се одмори. Данило као млађи стоји иза. кнеза. Владика се тукио на зла времена. 1

—-Џокварио се рисјанлук, образ нема; — уздисао "је вла= лика и причао како се тешко купи владичанска димница и мирија. Слабо народ даје, а"њега је зазор да помоћу турских власти силом утерује што су му хришћани као свом духовном пастиру дуани давати. ~ · Тад прозбори Данило:

— Је ли слободно, свети владико, да и ја рекнем речт

_ Зачђуди се. владика, погледа у кнеза па рече:

— Слободно ти је, синак!

И Данило поче објашњавати да народ не одбија давати што припада светој цркви, али да начин није добар. То скупљају проте, попови узгред уз свој бир, па се не труде толико за влаг дичино колико за своје. А кад дођу влаличини калуђери, народ њихово искање узима за шисанију, сматра га скупљањем прилога, па се и одазива већ према томе како је који владичин човек вешт. У Крајини бар, где и иначе све скупљају кнезИлија и кметови, он, Данило, мисли да би најбоље било да кнез и за свету цркву, уз остало народно давање, као прави рисјанин, прибере димницу и остало што владичиној столици следује.

Наста тајац. Меоти нису добро ни разумели Данилове речи, а владика се замисли и оћута. Али кад се нађотше насамо у вла" дичином конаку, Ататангел се окрете кнезу:

— Па како, овај, то мислиш... мислите.