Naša književnost

Музички нреглед 631

ности то што је она, и у овом програму са Брамсом, Маганинием и Дворжаком, изразито — француска. Велика, вековна традиција културној живота Париза, преображавана. од. Вијона до Комуне и од ове до епохе стецишта, рецимо, ликовних уметника читавог света, искристалисала. је један специфични тонус људског нагласка у свим нодручјима радиности која се неуморно одржава у овом незаменљивом европском центру, па је тако и инструменталистичка „ликота“ париског Конзерваториума, која је лала и сФруртиеа, јасно француски: обојена: лакоћом испољавања, јасном дикцијом, лопичном шриродношћу риказивања, темпераментвошћу која се манифестује јоште како средствима. чула, но која је у корену свом картезијанска, декартовска, апстрактна у односу на све појединачно и сликовито. Тако у Фурниевом тону, у фрази виолончела, не само да пева врелина једног прекаљено искусног гледања на свет, већ крај све уззуЂености вибрата тог тона извире из њега и једна луцидна мисаоност, једна лежерна и проницљива усмереност на сам смисао, на звачење, на уошштеву суштиву свега оног појединачног о којем је реч. Етс у том. 'Рранцуском виду јакости и луцидности, у тој француској привидно немарној лакоћи, која се уме оденути жовијалном безбригом ћаскања и онда. када третира питања над којима се, наборана чела, други смртно брижни нагињу (отпочињући са уводима и припремама, да се заглибе у бескрајно дугим замршеностима и да, преморени, најзад и ме стигну на закључке) — у тој квази-нехатној свежини тобожње обичнвости видим унутарњу пуноћу Фурниевог инструментализма. Он тако свира Дебисиеву чело-сонату, која"је душу дала да се расплине у магловитости исцепканих детаља-фратмената, у мозаичности набачених мотивских инвенција. Соната, резуме се, не постаје ни под њетовом руком музичка транспозиција докторске дисертације, она остаје блудећи ламар песника, али она избија на површину пријемљивости слухом као целина, као тело које има кичме, као форма у којој је све свезано и смислом спојено, игко без германске оловне учености, симетрије, распредања, тематског разрађивања.

Том лакоћом мисаоног порекла и корелата Фурние је обојио и Баха, свиту за само чело у Д-дуру (писану некад за Бахову драгу виола помпоса, са пет жица!), па је ова циклична поворка од шест поглавља дошла фолклорно бистра и јасна, изложба слика времена у којем је поникла (свих шест цикличних дела за чело, као и свих шест за виолину саму, Бах је отиснуо у свет на двору принца Леополда од Кетена, у годинама 1718—41723, уочи дугог лајпцишког периода) Фурние је извео и зрело дела Брамса за њетов инструмент, чувену сонату оп. 99. И ту је унутарња озбиљност слободна од убеђујуће гримасе учености и напора. Но то не значи да се Фурние титра се стварима. Напротив, он се труди и јоште како напреже, но он то чини отворено, ничим немаскиран; он води видљиву, пред свим слушаоцима експонирану битку с материјом (рукама савлађује физичку законитост резонирајућих жица), а добија, остварује притом тако прецизне, рељефне тонске реченице „да сви јасно увиђамо да је сав тај напор ради нашег људског смисла тих реченица. Укратко, Фурние свира да би текстом композиције начинио јасним њено унутарње значење.