Naša književnost

у

И 636 > и - 55 -Кевижевност

претежно глумачких изражајнизе средстава, својствених оперској певачкој активности. Изложбу својих колоратурно-сопранских способности певачица је вешто проширила и до подручја соло-песама Листа, Брамса; Хута Волфа, Дебисиа и Респигија, којима заиста није. било стало до пласирања овог или оног вокалног тина, него до изрицања одређених, животном истинитошћу условљених и изазваних поетско-мелодиских (и" хармон-= ских) замисли. Од младог, способног и вредног човека, Зорице Филинповић ми тражимо и очекујемо да се свесрдније придружи племенитој поворци оних многих којима је мисаоно-емоционално језгро песме било примарна тежња и сва техничко-формална активност изио средство за домета идеални одражајни ЦИЈБЕ

гОд домаћих композитора, певачица је изабрала. ББ вокализу, која по самој природи. вокализе као такве прететавља супстрат реалног певања, задовољавајући · се стварном деградацијом људског гласа на сте„пен мртве справе - инструмента, и Папандопулову лирску скицу на народну · познату тему „Анђелија воду лила“, којом се једна специфично фолклорна (што код нас значи: или "сељачка или занатлиска) музичка слика, занимљиво али артифицијелно трансформише У галантни мелодиски рококо — (дакле, одрођени,. денатурализирани) тонски цртеж.

изврсни пратилац Зорице Филиповић био је за: клавиром Богдан Бабић, једна млада снага наше клавирско-пратилачке гарнитуре која ни близу онолико не дејствује у јавном музичком животу колико за ту ралиност има истинске способности, практицистичке рутине и оног што је од свега важније: фине специфичне музикалности.

Пјер Фурније француски виолончелист светског ранга и гласа, имао је у Београду свој солистички концерт“ 16-1М; Колико је тај уметник не само мајстор свог инструмента коме су сви технички проблеми: поло= или оружје оне одбране коју сваки физички материјал противставља живој акцији човека, нето и првенствено музичар у најширем смислу те речи, показало се већ у првом задатку програма, у сонати старог мајстора Франсоа Франкера из трве половине УУШТ века. Сва елеганција, 'ева барокна достојанственост“ лујевеке епохе, кроз чије је изразито класне одлике феудално- -апсолутистичке аристокрације пробијала, тако видљиво, ошштељудска самосвест доба које је наследило културне "тековине „пробуђеног“ човека Ренесансе; ускрсава у сочној тонској пластици париског савременог тумача. Ниједна инструментална фраза није ту нека вредност „по себи“, већ тако У Иле историско-документативна, врела, људски жива вредност „за нас“, за људе које два века раздвајају од - времена блиставе раскоши једне културе која ће знатно доцније тек припасти и онима којима је за свог развојног процеса била ускраћена. тако реалистички — рекли бисмо — интерпретпирана стара музика ни у финалном алегру, блиставог бриа, не делује као техничко мајсторство, (иако, разуме се, подлога музичарске радиности Фурниеса јесте,и то мајсторетво), већ као жива, речита прича о истини. једног раздобља и његовом друштвено-историском лицу које нам и данас уме нацртати тудало мајстора. Не бих обележио као степен граничног домета Фурниеове Ут