Naša književnost

= Оле ВР И о

СТВАРНОСТ И ИЛУЗИЈЕ 1 У ПАЛМ ДАТ О БЕРНАРДУ ШОУ

У енглеском часопису Гађошт Мошпћју истакнути енглески марксист Палм Дат објавио је једну студију о Бернарду Шоу, у којој настоји да са марксистичког гледишта одреди став према делу овог писца кога је М. Горки сматрао „једним од најхрабријих мислилаца Европе“. У постављању и образложењу свога става, енглески сувог и одређеног, без нијанси, Џалм Дат не полази од Шоових позоришних комада, ма да су они, и по његовом узгредном признању, оно што ће у опсежном Шоовом делу најдуже потрајати. На књижевно-естетску страну проблема Шоове стваралачке личности Палм Дат скоро и не обраћа пажњу. Чак и кад

говори о његовим белетристичким замислима и остварењима, првенствено Е позоришним, он то чини с намером да извуче критичку мисао Бернарда Тог, да разговетније објасни и аналише његов идејни свет. У тежњи да прикаже Шоа само као идеолога и друштвеног борца, који је током пола века. развијао живу активност у енглеском друштву и у свету, он _се првенствено послужио његовим расправама, чланцима и полемикама, дакле оним делом Шровога стварања у коме је његов идејно- -политички став дат на један мање- више директан, понекад чак и „декларативач начин. <

_ Овакав поступак, кад је у питању уметник, има своје незгодне стране. Уметничко дело, и кад је сасвим кохерентно, увек је по својим тенденцијама шире и сложеније од јасно изражених пишчевих идејних тежњи и формулација. Том поједностављивању идејног света, које на: тренутке нужно води схематизму, није избегао ни Џалм Дат. Осећајући ваљда и сам да: ће га сажето и упрошћено излагање Шоових друштвено-политичких схватања одвући у једностраност, он је, још на почетку својих критичких мисли, хтео да се унапред осигура једном синтетичном формулом о комплексности и противречности Шоа као друштвенот мислиоца и борца: „Он је био марксист и антимарксист, револуционар и реформист, : фабијанац и презиратељ фабијанизма, комунист и приврженик крсташког похода против повећања пореза.“ Но, иако је и сам Дат врло тачно уочио да би само „ограничени духови могли тражити да изграде један апстрактни интелектуални систем од тог силества супротних струја, — Ибзен и Марке, Женри Шорп и Џевонс, Ниче и Самуел Батлер, Ламарк и Бергсон (али