Naša književnost

Осврти "64Т

швања, уосталом нимало ружичаста, о судбини наших књижевних настојања у европском културном животу. Известан број наших савремених писаца — а међу њима, у првом реду, Мирослав Крлежа, Иво Андрић, Вељко Шетровић, Исидора Секулић, Тустав Крклец, Михаило Лалић, Цирил Космач, Оскар Давичо, Џетар Шетедин, Ранко Маривковић и други, — по извесним својим поетским и прозним“ остварењима претстављају појаве које оригиналношћу инспирације, снагом талента и мајсторством заната превазилазе уске оквире једне књижевности локалног карактера и значаја. 5 АНА | о па =

"Тим проблемом, проблемом упознавања Европе с нашом књижевношћу, и то не само е народним песмама, Његошем, Борисавом Станковићем и јоиг понеким, нето и с нашим модерним, савременим писцима, све до најмлађих, који већ уносе нове стваралачке акценте у нашу књижевност, ми ћемо се "морати, сви, , озбизено позабавити. ЈЕИМ пре, тим боље!

ЉидРООВО лелб БДЕ ли ДОБАР; ЈЕ ли ЗАО5е "НА ПАРИСКОЈ Поп иИци – Хала 5

У обимном стваралачком делу Дени. Дидроа, тако разноврсном не карактеру, интенцијама и оствареном резултату, његов драмски рад, узгредан али ипак значајан, ни до данас није добио одговарајуће признање. Од три комада (Ванбрачни син, Отац породице » Је ли добзр, је ли за2:), колико их је свега написао, ни једно није имало, за ова два протекла столећа, стварног позоришног успеха. За његово најбоље драмско дело, сатиричан комад Је ли до бар, је ли з20%, не зна се; чак, ни да ли је усшште играно. Колико се досад могло ит покушаја да се ова сатира прикаже на позорници било је неколико, али ни један није, тврди се, окончан успехом. Написано. 1781, а објављено, и то само у часопису, тек педесет година доцније, 1834, ово изванредно смело дело оштрих и проницљивих мисли и духовита склопа, привлачило је одувек пажњу само истанчани јих духова. Шрошлогта века, за његово постављање на позорницу заузимали су се, између толиких других, и Шамфлери и Бодлер. Џесник ЦДвећа зла, препоручујући овај комад директору БВеселог театра („Сапеје“), подвлачи у свом писму аутентичност мушких и занимљивост и љупкост женских ликова и на крају додаје: „Ово дело је, будимо искрени, једино: врло драматично Дидроово дело.“

Али, упркос те драматичности, оно је остало неприказано. Исто тако, оно је, и поред тога што су извесни критичари правилно оценили његову улогу У настанку и развитку грађанске драматике, у многим историјама; позоришта скоро потпуно незапажено (на пример, у Тефеовој, толико хваљеној, Француској драми у ХМШ столећу). Узроке томе треба тражити, чини се, првенствено у чињеници што се однекуд усталило мишљење, а да никад није доведено у сумњу и поново испитано, да је Дидро стварао своја позоришна дела искључиво на основу својих театарских начела изложених у ПШарадоксу о глумцу дакле