Naša književnost

зтетири песме - –

на хиљаде тада крила зраком сине: као вали кад ударе у брегове

„јата црних чујем лепет

у ноћ бледу, мирну,

јасну. –

(из ловчеве бележнице)

Ништа не дира тако душу

ко ветри кад реком лако пушу, ~ латанијем трејем кад шуме свирке

ко нежна рука поврх дирже;

вечерњи час, вечерња тама, кад мисо блуди тужна и сама.

И ништа ко немир, зебња: света, што расте, буја, туробно лета

у доба смутње и фантома, у доба смрти и гтома,

у доба. страсно, болно и чулно, у доба грозно, богохулно.

Ништа не дира тако мене | ко јецај, вапај грешне жене, ко мирис трпки цвећа и вина и ко кад тужи виолина |

у тајанственом, тихом молу о људској срећи, људском болу.

499

= = Танасије МЛАДЕНОВИЋ |