Naša književnost

Трагом — - — | = 50: =

У =

Оне ноћи кад паде снијег, негдје пред зору стиже код њих члан Окружног комитета Бојо Шанчевић, сломљен дугим путо-

вањем и тражењем. Једва му је претекло толико снате да скине“

шињел и обућу скоро прираслу за ноге, а онда заспа онако под фишткетаром, који га је послије сву ноћ и све јутро жуљио по ребрима. Негдје касно, ваљда пред подне, начу шод сном дискусију о употребној и прометној вриједности и присјети се да је боље да и њу преспава. Пробуди та Сисмондо де Сисмонди, кога

због нечет поче оштро да оптужује адвокат Иванић — и он отвори _

очи и слатко се насмија видећи како се чувени економист брзо прерушује у сиво и жуто необријано лице агронома Печића.

„интелектуалци , с потцјењивањем рече Бојо Шанчевић, као. да он то никад није био и неће бити. „Боље да сте „мало темељ-

није продискутовали гдје ћете поставити земуницу.

„Боме смо се надостили и те дискусије“, одговори Пеле замотавајући цитару. „И сад ме језик боли од ње, и ево ми је јаштарица скочила, сигурно од тога напора.

ШЏечић и Иванић, у свему несложни, селожише се у одбрани "нападнутог мјеста, наводећи углавном да бољег нигдје у околини нема. Поможе их и Живко Микетић, забављен прегледањем своје одавно неопране кошуље, тврдећи да су сва мјеста добра док се за њих не зна, а рђава чим их непријатељ уочи. Пеле Шанчевић, с ауторитетом јединог сељака међу овим непрактичним интелектуалцима, рече да он, као најбољи познавалац терена, зна да су сва мјеста рђава, те да ни ово није горе од других. Чекајући да се изређају, Бојо Шанчевић је нестрпљиво тресао ситном птичјом главом на дугом врату, показујући тиме да та нијесу убиједили и тражећи боље разлоте ако их има. Онда рече:

„Земунице се граде поред пута, куд пролазе људи у листи

у дрва, тдје има неко да направи пртину у снијегу и остави тратове у које се послије може ући а да се то не опази. То је било тачно предвиђено у упутству и казано, мислим. А ви сте то заборавили, друтови! Ево, конкретно, сад: ако изађете, остаје само ваш траг и четници ће за трагом да вас нађу на леглу. И овда = куд год мрднете, на трагу су вам. Значи — ви не можете изаћи...“

„А онда нећемо излазити“, рече Иванић.

„Али ми морамо излазити“, прекиде га Печић. „Нећемо ваљда остати овдје као неки одтајивачи ваштака...“ с · „Добро, изалазићемо“, поправи се Иванић, „али само кад · папа снијег да укрије трагове, или кад ПОН те се могне штаротином.“

Бојо Шанчевић се усправи, онако висок, и главом удати у ниски кров. Печић га упозори да ипак тришази, да им, иако је

функционер, не руши то што су с крвавом муком стекли. „Инте-.

лектуалци!“, шомгисјти Бојо љутећи се на све, „праве вицеве и од тога су ишчашили разум.“ Отвори врата и загледа се у сњежну