Naša književnost

502 _ | ____ Књижевност

#

аттутмгу. и. од јада и из нејасне тежње е да све то заборави, о једну шросту мелодију која му се, однекуд, ки пол 6 но сје= | ћање наметнула.

5 Снијет је падао свуноћ и већ одавно покрио његов прав Пада још и гомила се толико да је сасвим стијеснио отвор земунице. и скратио, одоздо, стабла букава пред њом. Кроз таласе пахуљица мутно се назире фантастичан цртеж дубокот кањона Ска"кавице који виси у ваздуху и пропада без икаквог видљивог ослонца. На другој страни кањона, над стјеновитим бедемом, протегла се дуга, уска пукотина из које једва вири партизанско село Заћ с уплашеним раштрканим кућицама. Њиве и пашњаци су изједначени под снијегом као гола бесмислена пустош иза које се ређају заобљени ружни брегови и прновршки четнички

- засеоци. Затледан у ту слику Бојо; Шанчевић се замисли и не примијети да је већ престао да звиждуће. Још прије десетак дана. и сам је, заједно с групом названом „Лако ћемо“, заступао миштљење да је јиш прерано с припремама за зиму, да. снијег неће пасти бар до средине децембра и да се у међувремену још може промијенити ратна ситуација и положај комуниста-илегалаца Ј у њој. Прегласали су га до Бајица и Вајо Качаковић, и сад, увиђајући да је добро што се тако десило, чини. му се да су ипак закаснити чи да ће то закашњење бити прескупо шлаћено. Прескупо, јер их је снијег некако разбацане и још неспремне затекао. Вајо Качаковић је отишао у обилазак колашинске организације — ко зна гдје га је и под каквим окошностима затекло ово чудог Курири су још на путевима; држана су савјетовања, људи су се просули по терену — ово ће их покосити... Обишта- · зећи лијеву страну Лима — само Бубање је нашао добро ттри= премљене, у довршеној и вјешто прикривеној земуници._ "Једну горњоселску партизанску групу синоћ је натјерао — снијег му је у томе помогао — да ноћу, у мећави, покрије и доврши склониште у Десиној Гори; Лубничани су, додуше, довршили зему-

АЕК ЕТ

ницу, али немају хране ни за два дана: Ови овдје — овако... а горе у Виницкој Саво Дабетић, сам, можда нема тдје ни ватру ттропиђрити .

Да се о Оли брижних мисли, окрену се у колибу шкиљећи очима да их привикне на полутаму. Тамо крај пећи се з8вршава још једна дискусија. Пеле Шанчевић, који је овдје нека врста комесара исхране, наљутио се на неку грудву сира, која | је без његовог одобрења почела да зелени крајевима,“ и сад је - Е коље и сијече правећи од ње пет једнаких дјелова.

: ~ · „Нека свак своје штеди или једе, или баца у воду, како је коме воља. Нећу и на то да мислим!“

_ Онако дугачак и кошчат и устремљен — изгледа. чудно и

5 смијештно, кад се љути, Војо Печић, Сп "се, јер је