Naša književnost

· сами „спасу него само да њему подваше. Погркујући, јер му се чи= нило да још није касно, он уморно завесла према Брђу. Није питао никог нипшта, него одмах опколи гори дио ' тог дутог и уског села. _ објештеног у стрмини. - ___

Таман кад је хтио да претресе неке сумњиве воденице, дођодише мјештани и рекоше да је у Кострешту под Рудим Брдом опа-_ жена партизанска група с рањеником или мртвацем на неким љут гим носилима: Чобани су.их видјели како чепркају по снијегу вјероватно им је успут умро рањеники ту су хтјели да га закопа-

= ју... Вељић не запита кад се то догодило, а оти намјерно аосра__ више да му кажу да су отада прошла већ четири дана.

_То је Пеле“, рече Вељић, увјерен да му то шапуће непогрештива потевјесна слутња. „То се он издужио. Богме, кад сам га допратио до гроба хоћу и. гроб. да му нађем! Биће да му је у џеповима осташа каква хартијица у којој пише гдје је свраћао и_

- како су га дочекивали. То они записују редовно, да не забораве наградити симпатизере; но, пошто они то нез Мору ми ћемо их, натики, натрадити... - 2:

___Пиштаљком даде знак да се. о скупи а затим поведе према Кострешу. Успут их обрадова новошћу која му се свидјела и задатком који није тако опасан као тражење живих. Онда по- четте да претражују шуму, у почетку одушевљено а послије са а замором и сумњом. Како је дан одмицао, тако се командир све _ више љутио — не што гроба нема, него зато што је тако вјешто 4 „укривен да се не да пронаћи. Он и то уброји у комунистичка. лу= _а _ каветва и још стогину пута се закле да ће им учинити крај. “ Падала јеноћ кад откри један сумњив траг према Рудом Брду и прекорно погледа шуму-курву, која га је тако лукаво задржала. Двоумећи да ли да: пође даље, промумља храшавим. гласом: „Ово нијесам знао — да му је и гроб комуниста... па се не да - видјети. " Тадан гроб — Пелев гроб!“

а А Пеле, у том тренутку, не зна и "не слути колико га мрзе и | » како је славан. ___-__

= Тоштло му јеи лиј епо у сињевачком сјењаку, мирисна | и мека постеља још увијек га (држи слатким сном. Чини му се да је негдје на покошеној ливади, слободан и спокојан, док наоколо зричу попци и ОРИ ЛИО пролијећу ластавице. Онда чу потемјешљиви Печићев глас: „Затуши, вазда си се из мог џепа дуванио“. "Он узе понуђенс пакло зетског дувана и'зачуди се његовој. пуноћи и мирису. „Што га нијеси отворио: упита и чу како онај одговара: „„Дај ем ти првјенство“. Он притреми папир и, горећи од нестриљења да што шрије повуче дим, дрхтагвим чтретима поцјепа омот. (Он-= да видје — умјесто дувана, у омоту је запаковано сија ено — и жестоко се наљути. -

555 - 5