Naša književnost

Марива _—_ _______ _— _____- | ____ 553

публике, по ан је Ба надбискупов говоф, био најречитији. трб-

тест против ове неуљудности за какву Фрранцуска академија још није знала. Само су обзири трема Академији спречили публику

да не прекине дугу, досадну и неуљудну беседу надбискупа де

"Жержиа. Зато је Мариво и говорио да је његов пријем у АкадеМИЦи био једини дотађај у његовом ВИНО Мариво је морао силно патити због нерасположења и неприЈатељства на-која је наилазио у животу, ако су тачна сведочан- ства која су о њему оставили неки савременици: био је преосетљив; све га је вређало и давало му повода да верује како људи намерно гледају да та муче, једе и понижавају; био је сувише самољубив и требало-га је етално хвалити и ласкати му као лепој жени. Због свих тих особина и подозривости, био је неподношљив у друштву. Ово је међутим у супротности с пријемом на. 18 је наилазио у отменом друштву књижевних салона.

Тако осетљив човек није могао бити равнодуштан према Вол-

теровим натадима. Волтер га је мрзео и стално нападао и речју и пером, кад тод му се указала прилика. „Мариво је човек, гово-

рио је он, који проводи свој живот у мерењу мувиних јаја на те- | разијама од паучине“. Он је комедије Маривса називао „метафи- |

зичким“, а није био блажи ни према његовим ромгаттимга.. „Оштро= стите ако сам извештајчен, писао је он једном свом пријатељу; сад сем баш: прочитао две странице Маријаниног живота“ Мариво је мотао одговарати равном мером. Он је чак био добио понуду од једног издавача да нападне Волтерова Фило-

зофека писма (1785) која су била осуђена, али он је одлучно |

одбио ту понуду, иако му се била дала прилика да дође до новца, који му је био веома потребан-и да уз то брани и своја убеђења, "вападајући Волтерова. Он није волео личне обрачуне и штедео је туђе самољубље и туђу осетљивост. Само би понекада нашравио понеку духовиту шалу на Волтеров рачун: „Господин де Волтер је савршенство опшнтих идеја; или: „Нико на (свету. не пише боље од г. де Волтера оно што су други мислили“

Мариво живи оскудно, сам, без жене коју је силно волео и која је рано умрла, без ћерке која је у манастиру, и, без краљеве помоћи, он би запао у праву беду. Једно време помишљао је да напусти Париз, да се повуче и усами нетде у унутраштњости 3е-

мље. Пријатељство једне старе девојке помогло му је да у ста-.

рости не остане потпуно сам. Поред ње је ан провео последње године свога живота, подносећи 'лакше заборав у који је све више падао. Његови чланци у Меркуру остају незапажени,

његова читања у Академији не занимају никога; његовој коме-

дији Свађа звиждеу позоришту.

Мађртиво сам види да је прошло његово време и да једна нова генерација, с новим стремљењима, дубљим и озбиљнијим, с Дидроом, Бифоном, Даламбером; смењује ЕТ НА и блиставот духа. | „

=